KIŠOBRAN

pismo – putopis

Pančevo, 1. sep. MMIII
Draga gospođice Olga,

ovo pismo izazvano je neodoljivom potrebom da vam opišem svoju i svojevoljnu malu avanturu u koju sam se upustio odmah po oslobađanju od radnih obaveza, dakle u subotu 23. avgusta. Rukavicu izazova bacio mi je ‘Pančevac’, prelistavan u petak predveče, reportažom o belocrkvanskim jezerima, pratećim fotografijama i nekim tipično pančevačkim komentarima.
Subotnje jutro najavljivalo je produženje tropskih dana, a blaga lenjost prvog dana odmora pokrenula me tek oko devet sati. Do deset sam u torbak trpao ono što je iskazano kao ‘Omnia mea mecum porte’ i podgrevao želju za pokretom. Pogled na red vožnje vršačkih autobusa opomenuo me na jutrošnje oklevanje – mogao sam krenuti još u devet – ali sada, u 10:20, nije trebalo dugo čekati. Gotovo, odluka je donešena.
Kao iskusni putnik pripremam se za nov, nepoznat teren – pažljivo osmatrati sve kroz šta prođe autobus nakon Vladimirovca. Početkom vožnje platim prevoz i učini mi se da je cena nešto previsoka, a možda i nije, verovatno je plata preniska, ali to ne sme biti razlog za jed. Krenuo sam i želim da uživam.
Vršački breg, u vreloj sumaglici, izdiže se iz polja kukuruza i već pokrenutog suncokreta. Podseća me na oduševljenje brdom kao takvim, a koje sam osetio na jednom i jedinom prethodnom putovanju u Vršac. Nižu se Alibunar, Karlovac, Nikolinci, Uljma, a nakon njih onaj već dugo željeni, nepoznati kraj. Lagano okružujemo severnu i severoistočnu stranu Peska (Deliblatske Peščare) prolazeći kroz Izbište, Zagajicu, Partu, pa preko velikog kanala ulazimo u Stražu.
Iznenađuje me putokaz, krenuo sam u Belu Crkvu, a na njemu piše: Crvena Crkva! U Jasenovu baš nije crvena, ali mi se učini lepa i dok razmišljam kako i kada obići lepe crkve, laganim spustom stižemo u Crvenu Crkvu. Kratko zastajanje i osmatranje potvrđuje mi dobar utisak. Štošta tu treba natenane obići i upijati utiske. U međuvremenu smo poizdalje pobegli bregu, ali se pred nama, s jugoistoka ukazuje lanac rumunskih brda. Ovo je za mene bar utešan pogled na naboranu majčicu zemlju.
Oko jedan sat stižemo i izlazimo na autobusku stanicu. Odmah osmotrim okolinu – istok je okićen velikim, napuštenim i zapuštenim starim zgradama, jug naseljen stambenim socrealizmom, a zapad je teško vidljiv i nedefinisan. Na severu živost, ugledam pijacu, prošetam se i vratim da potvrdim polazak autobusa za povratak. Jeste, kovinci voze u 19:20 i ako se razočaram, mogu već večeras nazad.
Pored čekaonice, staklo je oblepljeno turističkim i drugim oglasima. Ulazim očekujući uobičajeni stanični bife. Uostalom, uz jedan lepi plakat ‘Welcome to Bela Crkva’ piše ‘Hladni sokovi’ i ‘Hladno pivo’. Suprotno od vrata dočekuje me jedan dug sto sa razbacanim afišama i klupa iza njega. Sedam i okrećem se trojci okupljenoj oko pulta pored rashladne vitrine na kojoj se šepure moderni plastikaneri za utoljavanje žeđi putnika namernika. Najmlađi od njih, simpatični mršavko pita me: ‘Izvolite?’. ‘Molim vas jednu lozu.’ – naručujem. ‘Ah’ je više bilo iskazano onim spuštanjem ramena koje pokazuje da nisam jedini koji je pogrešio mesto, a glasom je sledilo: ‘Ne služimo žestoka pića, ovo je…’, a ja završim: ‘Turistički biro (?), to je ono što sam tražio.’
Sedeći čovek, lica okruženog meni srodnom bradom, uključuje se u ovu konverzaciju koja preti da se završi mojim izlaskom nakon dobijanja poneke informacije o jezerima i ponudi prenoćišta: ‘Saša, sipaj gospodinu onu moju lozu. Jeste li ranije dolazili u Belu Crkvu?’ Treći čovek odlazi, a Saša mi donosi čašu. Razgovor se brzo razvija i ja se premestim bliže pultu jer ne volim dovikivanje u javnim objektima. Dobijam prva obaveštenja o turističkoj ponudi ove varoši, kad, na vratima se pojavljuje onaj treći čovek i poziva me u autobus kojim će me odvesti do jezera. On je kondukter i uz gratis vožnju pokazaće mi tačno kuda treba da idem kako bih došao do glavnog jezera. Iznenađen sam gostoprimstvom, ali i turizam je u poletu, promovišu ga zanimljivi ljudi. Najnoviji gost grada, tj. ja, dobija vizitkarte i odlazi.
Nisam se nadao tako kratkoj vožnji – tek što smo skrenuli dva puta desno, jednom levo i prešli železničku prugu u pravcu Kovina, a autobus staje. Čovek mi pokazuje zelenilo iza jedne jadne fabrike nameštaja i kaže: ‘Tu vam je prvo jezero, a ima ih ukupno sedam. Već ćete ih i sami pronaći.’, a ja: ‘Hvala lepo i doviđenja.’. Krećem.
Prvim pogledom uočavam da se jezero koje nazirem kroz zelenilo, koristi već duže vreme. Nalevo, u hladovini, nižu se bungalovi, a ispred mene niču sve brojniji kupači. Izlazak na samu obalu ipak me iznenađuje – prvo okom obuhvatim jezero koje je i veće i lepše no što sam očekivao, a odmah potom pažnju mi privuče ‘mravinjak’ na najvećoj plaži. Stari namćor već sluti da će ovde konačno zaplivati. Šta se tu može, oprezan i sumnjičav prema kojekakvim vodama ovih krajeva, izbegavao sam brčkanje već nekoliko godina. Da li će ovo, najzad, biti otkriće?
Njuškam dok se probijam kroz gomilu ljubitelja sunčanja, plivanja i izležavanja u hladu, ali i preduzimljivih ponuđača svega što se uz plaže može prodati, zatim kroz sredinu kafea do platforme koja okružuje vaterpolo površinu. Sa nje nestašni klinci skaču u vodu, a mladi vaterpolisti pokušavaju da ih spreče zagrađujući merdevine starim baštenskim stolicama. Oprezno kročim preko starih dasaka koje metalnu stazu povezuju sa obalom i nastavim ka manjoj plaži. Ona jeste manja ali ovako, iz daljine, deluje privlačno, nadvisuje je terasa restorana i natkriljuje gusta šuma. Pored staze ugledam naizgled napušteni kolosek, a desno, tri metra niže, pratim obalu i ponekog ribolovca birajući mesto sa kojeg ću se otisnuti. Uto, eto i male plaže, ni trideset metara ispred.
Spustim se na obalu, raskomotim se i sednem da još malo, na miru, osmotrim okolinu i kupače oko sebe. Uživaju i deca i odrasli, tela im se vide ispod površine, a sunce žarom prži po levom ramenu. Dilema je isparila – voda neodoljivo vuče. Ustajem i oprezno, odviknut godinama, zagazim. Topla je, ali očekujem da ću naići i na svežiju jer slutim veliku dubinu. Opuštam se čim su šake zahvatile malo jezera, nogama se blago odgurujem dok mi glava pada prema površini, zamah rukama i evo me opruženog. Nakon obrta oko uzdužne ose zabacujem glavu i kvasim kosu, zamahujem rukama i osetim milovanje vode po celom telu.
Da, to je! Već u prvim sekundama uživam. Nakon godina hodanja po dnu, evo plivam na površini jednog prastarog mora. Ne znam kakav je Balaton, nisam tamo bio, ali ovo ovde je skoro pravo, malo Panonsko. Čak ni sunce više nije samo na ogromnom nebu već i u vodi, u hiljadama odbljesaka koji će me narednih dana pratiti na svakom jezeru u koje sam se zagnjurio ili samo pored njega šetao. Uživam kao malo dete.
Moje uobičajeno sušenje na vrelini je minut na suncu da telo povrati toplinu, a zatim sledi šetnja u hladovini. Ovog leta taj običaj je pojačan bledilom moje dugo neosunčane kože, pa zalazim u šumu u kojoj otkrivam klasični autokamp, očigledno pun gostiju. Ali kamperi su sorta ljudi različita od onih koji se gomilaju na glavnim, velikim plažama, atmosfera je mnogo ležernija i domaćinskija oko mirisnih roštilja i klimavih stolova ispred šatora i kamp prikolica i kućica. Raspitujem se za prenoćište, ali oni su puni. Lepo. Plaćam cenu izviđačke avanture, ali dogodine biću mnogo bolje organizovan.
Evo, već se javlja misao dogodine, a ovde nisam proveo još ni puna tri sata. Za život s nekim pominje se onaj poslovični džak soli, ali i taj džak načinje se prvim zrncima među prstima (ili kulturnije – na vrhu noža). Ljubav na prvi pogled uzdrma čoveka, ali može i potrajati ako se potvrdi drugim, trećim i svim ostalim pogledima. Videće se već večeras i sutra pri ranojutarnjem, meni najdražem banjanju. Kad god prvi zaplivam u bilo kojoj vodi sa suncem nisko na istočnom nebu, osetim nešto devičansko u svemu što me okružuje, ali i u sebi.
Dakle, lepa gospođice, osećajući bojazan da sam ovim opisom samo jednog popodneva preopširan za obično pismo i sve se nadajući da vam čitanje nije izazvalo dosadu, rećiću vam samo da se u sledećim danima videlo i pokazalo podosta lepog i obećavajućeg. Ali ako ipak želite da pročitate ostatak običnih doživljaja iz mojih prvih belocrkvanskih dana, rado ću vam ih opisati u sledećem pismu.
Srdačno vas pozdravlja, neumorno radoznali
Miroslav.

P.S. Sećajući se tih dana, za sebe je nazvah: La Bella Crkva

Miroslav Trbović