KIŠOBRAN

Пуних четрдесет и коју годину преко, за мене је босански лонац имао само симболичко значење. Наравно, знао сам да постоји и јело са таквим називом, али јело које никада нисам пробао, бућкуриш такорећи, чорбуљак у који се тура шта се има и који једу само они који морају, јер немају ништа друго. Оно што сам силом прилика кусао пар пута у војци пре много година, у потпуности је одговарало предходним дефиницијама.
Босански лонац је, дакле, за мене био напросто синоним за амерички термин melting pot, лонац за претапање – у буквалном преводу, којим су они упрошћено и живописно крстили средине у којима се сусрећу и живе различите нације, расе, вере и културе, и у чијем се процесу претапања временом стварају бројни висококреативни појединци и нови уметнички покрети. Читава је Америка један велики melting pot, и то не само САД, већ цели континент, како северни, тако и јужни, и ту су се створиле и одатле кренуле многе важне и велике ствари. Споменимо само рокенрол, џез и блуз, или босанову, самбу, мамбо или танго, за иоле озбиљније разматрање, па чак и набрајање, била би мало и цела књига. Такав је melting pot у време новије историје био Париз, али и сви други велики градови диљем света, нарочито они богати и отворени. Што већи и што отворенији, то је и број различитих састојака у лонцу био већи, кључање је било делотворније, а чорба укуснија.
У некадашњој Југославији, највећи melting pot је био у Босни, где су, једни уз друге, осим у време ратова, срећно и задовољно живели, или барем коегзистирали Срби, Хрвати и Муслимани илити Бошњаци, али и многе друге нације, односно православље, римокатолицизам, ислам и комунизам, да не спомињемо мање конфесије. Резултат тога су била изванредна постигнућа у уметности и култури, да споменем само Андрића и Селимовића, Кустурицу, Индексе и Дугме, Неџада Салковића и читав покрет певача севдалинки, који су знали чак и непатворени кич да удену право кроз срце и дно ракијске чашице. Зато се melting pot на српском и сличним језицима преводи увек и само као босански лонац, сви су други изрази непрецизни и безукусни .
Али није босански лонац врио само у Босни. Сваки је велики југословенски град, Београд и Сарајево свакако највише, али и Загреб, па и други, бивао у мањој или већој мери збирштина досељеника; резултат је увек био сличан. Занимљива је и судбина рударских градова, градића такорећи, који су бивали исто то: Сарајево, Београд, или, ако хоћете – Париз и Њујорк у малом. Исти се процес одвијао у рударским јамама и на клупама испред новоизграђених стамбењака, процес сусретања, чуђења, сукобљавања, мирења и суживота различитог, па све испочетка, процес врења и претопљавања дакле, из кога су се добијали опет исти резултати. Разлика је настајала тек у сфери реализације. Мали се рударски градови, који по дефиницији брзо настају и тек нешто спорије гасе, или, по нестанку богате руде, претварају у безвољне паланке, никада нису обазирали на своје таленте; традиције су грађене на погрешним премисама и брзо рушене. Врење које је отпочињало овде, кусало се на сваком другом месту слађе и приљежније. Уметници који су одбегли у велике центре постајали су звезде, или барем значајна и поштована имена, они који би остајали овде, батргали би се у калу зависти, подозрења, подривања и ситне спрдачине, у калу који се у свакој паланци већ по дефиницији ствара.
У лето 2003. године, на својој викендици на Борском језеру, мој кума Коста, иначе природни кулинарски таленат, спремио нам је босански лонац, који није имао везе са бућкуришима ни са чорбуљацима. Био је то један од најслађих ручкова које сам појео у свом животу, а појео сам их, Богу хвала, свакојаких. Узео сам и рецепт, мада нема ту неке велике филозофије. Узмеш велики лонац, што већи то боље, па на дно туриш на крупно сечен слатки купус, преко њега ред ситно сецканог разног поврћа (може кромпир, шаргарепа, паприка, парадајз, лук и црни и бели…), па ред свињетине, боље да је димљена. Затим опет купус, па поврће, па ред овчетине. Па опет исто и ред јунетине. Завршиш са купусом, ставиш зачине по вољи, налијеш водом и крчкаш. Што дуже – то боље, али за мање од три сата, боље и да не почињеш. Резултат је невероватно укусно јело, у којем је сваки састојак добио арому свих других, чиме је његова сопствена оплемењена и дошла до пуног изражаја. А најслађа од свега је сама чорба. Она водица, која сама за себе није ништа, али у себи садржи равноправно мирисе и укусе свих унешених елемената.
Можда је баш у томе суштина ствари.

Бранислав Бане Димитријевић