KIŠOBRAN

Лежали смо на њеном кревету, у њеној соби. Испреплетаних тела, као да смо једини после велике катаклизме. Она и ја.
Њен штафелај је био наслоњен на зид, усправљен, као статуа неког паганског божанства, горд и поносан. Испод прозора, на столу, чија је површина сијала под месечином, блиставом и масном, лежале су, раштркане, њене бојице, четкице, темпере, разнобојни тушеви, незарезане и полузарезане оловке. Све оне ствари које су јој помагале да наслика њен унутрашњи свет, свет који сам ја толико волео. Сада су све те ситнице изгледале као да је неко преко њих прелио густо умућена жуманца, али са јутром тај ће крем нестати. Између радног стола и прозора налазио се радијатор пренатрпан њеним гаћицама које су се сушиле тако да је соба од пода до плафона била испуњена заносно нежним мирисом омекшивача за рубље који је неприметно улазио у моје ноздрве и, чини ми се, испуњавао ме целог изнутра. Приљубила је главу уз моје раме па сам осећао њене усне на својој кожи. Тако је заспала, а ја сам допустио себи да јој заплетем косу прстима. Често сам замишљао тај тренутак. Јасно сам видео њену собу исфлекану месечином, њу како гласно сања са руком преко груди, са ногама склупчаним под покривачем, али нисам могао да замислим себе поред ње. Увек би ми се у мислима отео лик неког мушкарца, непознатог, како гледа са осмехом њене склопљене очи. Никада то нисам био ја. Волео бих да сам имао неко велико огледало да видим како смо изгледали тад.
Hе знам колико је то трајало. Осетио сам нешто влажно на рамену где је била њена глава, погледао сам и видео флеку на мајци , малу, скоро неприметну, преслатку. То ме је заголицало па сам се насмејао. Она се тргла из сна и брзо схватила зашто се смејем, прекрила лице рукама и почела да се кикоће самном. Нисмо смели да будемо гласни јер је у суседној соби спавала њена мајка. Рекла ми је да понекад не зна шта да ради са собом, одговорио сам јој да и ја понекад не знам шта да радим са њом.
Оно што се дуго ваљало у мени, што ме је цепало, што је гребало изнутра да изађе напоље, незаустављиво се пењало ка устима, надјачавало ме, преузимало контролу. Схватио сам да овај пут то нећу успети да задржим у себи па сам искористио тренутак непажње ( и моје и њене ), проузрокован пуцкетањем паркета, да се хитро окренем на стомак и забијем главу у јастук. Силоватељски сам гризао језик, хладио мисли најнеповезанијим призорима који су ми падали на памет, напињао до пуцања мишиће, али узалуд. Отело ми се и јасно сам је чуо кад ме је питала шта сам рекао.
– Бовим ве. – причао сам без устезања, равнодушно, јер су сада све карте, коцке и жетони били бачени.
– Молим? – чуо сам збуњеност и зацрвенео сам се при помисли да јој је то толико невероватно.
– Не разумем шта си рекао. -
– Бовим ве! – говорио сам гласно, неуспешно прикривајући страх лоше одглумљеним бесом, не дижући главу ни на трен.
– Молим те окрени се. Ништа не чујем шта причаш. Шта си рекао? – глас јој је био умилан али на ивици стрпљења. Мислио сам да ме је од почетка разумела, без обзира што ми је глава била стално загњурена у ту гомилу перја и да ме је терала да понављам то што сам рекао да би ми се после још више смејала.
– Бовим ве. – рекао сам једва чујно, незаинтересовано и безнадно.
-Ма, вади главу из тог јастука, чујеш?! Само мрмљаш нешто! Шта говориш, човече?! – рекла је бесно и схватио сам да ме стварно није разумела ништа и да ми овог пута није упутила молбу већ директно наређење.
Муњевито сам подигао главу, рекао – Волим те! – и поново, као ној у песак, уронио главу у јастук који је био врућ од мог дисања. Јесте, тачно је да су ми очи и уста били потпуно неупотревљиви али уши су и даље, ван јастука, скупљале звуке а све што су могле да чују била је тишина коју су дешифровале као њену неверицу и збуњеност. Дисање, заједно са нашим откуцајима срца, прекинуло се. Утисак- како да је сав живот згаснуо на свету, укључујући мој и њен, усисан у неки космички ваакум. Бојажљиво сам подигао главу као после експлозије, гледајући удесно само једним оком, да пробам да макар наслутим у свом том мраку њен израз лица.
Изнад обрва, високо уздигнутих и извајаних у неке изломљене лукове који су се пружали над широм отвореним кестењастим очима, правиле су се две-три кратке и веома плитке боре које никако другачије нису могле да се виде осим у ретким тренутцима њене крајње зачуђености. Толико сам волео тај поглед, невин и наиван, као поглед детета док му се читају бајке са змајевима и вилама.
Значи моје уши су ми поднеле тачан извештај.
– Окрени се. – рекла је смирено, као у нирвани.
– Нећу! – брецнуо сам се.
– Окрени се, молим те.- будистичка богиња је могла да самење стену тим гласом, а камоли мој отпор.
– Нећу, окрени се ти! – после сам дуго мрзео себе због ове реченице.
– Не понашај се као дете, бар накратко. Окрени се и погледај ме- мирна, незаталасана површина велике реке уливала се у моје мисли, уливала се разборитошћу и смислом, хируршки одстрањујући било какав основ за даље инфантилно понашање. Хипнотисан њеним гласом, морао сам да се окренем. Почео сам за промену да зурим у плафон.
– Рекао си…волиш ме? -
– Да. -
– Стварно, не шалиш се? -
– Не, па шта! – опет лоша одбрана нападом који је она лако читала као гимназијалац речи из буквара.
– Па ништа- постала је одсутна, гледала је кроз мене – Па ништа ако си то рекао.-
– Па ништа. – неуверљиво смо се, наизглед, слагали.
– Па шта ако си био озбиљан? -
– Па ништа. -
– Па шта ако…ако… и ја тебе волим? -
Кључ. Глатко улази у браву. Без проблема покреће механизам који отвара врата. Она се широм отварају и пуштају ме да склизнем кроз њих лебдећи на магличастом диму. Прелећем пролећне ливаде, осунчани песак егзотичних плажа и плавичасто море, безбројне вртове расцветалог цвећа и зрелих плодова који спуштају гране до земље, планинске речице и у њима одразе дугоногих срна. Руком прелазим по нежном лисичијем крзу, загладим дланом нежну зебрину гриву, дотакнем меку шапу малог шумског медведа. Пролетим кроз будистичке манастире на тибетанским планима, кроз велелепне дворове великих руских царева, кроз ренесансне катедрале бесмртних италијанских мајстора, кроз руком прављене сојенице јужно-америчких индијанаца, кроз глатке, обле ледене иглое Ескима. Па све до једне мокре београдске улице, до зграде оронуле фасаде без лифта, до врата поред којих је давно дечија рука креоном нацртала асиметрично срце. Спуштам се на кревет са ког сам кренуо. Ето ,тако сам се осећао.
Из уста, када сам дошао к себи, је почела да излази гомила неких неповезаних речи на неком измишљеном језику. Нисам баш био сигуран у време и датум на зиду, ни шта то изговарам. Она је спретно зауставила те гласове уснама којима је јако али пријатно обујмила моје и ширила влажно пуцкетање по целом мом лицу. Затим је опет пољубила моје усне, браду, врат спуштајући се све ниже преко мојих груди, стомака све јужније, јужније. Забацио сам главу преко ивице кревета гледајући наопако у врата њене собе. Када сам подигао главу после извесног времена у дну свог стомака сам видео њен раздељак који се ритмички њихао и медно-златне праменове њене косе на мојим куковима. Држала ме је својим крхким, сликарским прстима којима је спретно баратала четкицама и бојама. Када сам се вратио у пређашњи полажај, посматрајући простор изврнут на теме, видео сам велику црну сенку која је стајала изнад мене. Иако гледајући наопако, лако сам разазнао женску контуру, која је на основу црта струка и бутина доста говорила о годинама њене власнице. Сенка је, као дух, била оивичена светлошћу, надреално блештећом, мешавином жуте и флуоресцентно зелене а допирала је од купатила у коме је било упаљено светло а које се налазило иза. Та црна рупа је стајала ту, нема, као да је вечна, не чинећи ништа а опет претећи својим ставом и појавом. Тело ми се згрчило у страху а зенице сузиле од бујице светлости. Сенка се није мицала.
На вратима собе је стајала њена мајка.

Данило Лучић