KIŠOBRAN

Сунце је продорно упрло на улице и зграде, до појединости расветљавајући тргове, истовремено замутивши ствари и збивања, у пусто подне када људи измичу са тротоара у даљини и нестају иза ћошкова. Ту су стајала нека важна здања, а жега је чинила да пролазници изгледају немо, као да свако носи невидљиви плашт тишине. Прилике би промицале на ободу трга, где се улица нагло спуштала, а тротоар гледао у празно, или би се чинило да шушкају у паркићу, на местима устајалим и стешњеним попут какве пијаце где се грожђе и кајмак растачу на топлоти, а иза стреха помаљају усијано жути звоници са црквом прикривеном у хладовини.
Ходао је сеновитом страном, изашавши на улицу нешто раније – већ дуго времена никога није виђао, а сада је чекао да му дође другарица. Ни са њом се није видео месецима, а сад је требало да се нађу код позоришта. Можда ће каснити, али ће вероватно доћи: већ се ближило вече и маса људи сад се комешала на иначе празном тргу – време састанка било је већ ту, када је видео попа. „Не опет“, помислио је, знајући да то не доноси срећу, док је овај прошао поред њега широким кораком, у мантији црној као мрак, гологлав, по ободу позоришне стрехе, међу пролазницима што као да га не примећују. Брада му је замакла у вреву и све би било као обично, само да можда није био ту. Чекајући другарицу, почео је да прекорева себе што је уопште гледао на ту страну, где је сподоба прошла, јер сада она, сасвим је могуће, уопште неће доћи. Баксуз се свакако односи на нешто, највероватније на догађај који му је најближи… А могао је сасвим лепо да чита позоришни програм, окренут према стаклу, можда ништа не би ни видео… Ако га већ не би видео у одразу; питање је и да ли би то имало исто дејство. Но, можда се ипак ништа неће догодити, сад је већ вече и ноћ се спушта на трг – време када можете да заборавите на попове, пролазнике, самоћу и све што се иначе непотребно види – кад је примио поруку на телефону. „Касним, застој је на петљи“. Следио се од помисли да је то, ето, то: ако сусрет изостане, ко зна када ће се уопште видети, можда се она предомисли због дужине застоја, а да ли ће он имати с ким да се виђа читавих месец дана? А све је учинио како треба и, ево, минути су пролазили – циглих двадесет минута код позоришта, с погледом на градски часовник, где сада људи извиру у вреви. Можда треба излазити само ноћу, а спавати преко дана, закључио је. Његова другарица је била ту и гледала према часовнику. Дозвао ју је промуклим гласом из кога је ишчилела свака вера:
– Драгана!
– Уроше, ево нисам могла раније
Тог дана је заборавио на баксуз, јер су причали о времену и о лепим шетњама које се могу упражњавати крај реке, али је зато сутрадан уследила права пропаст. Уторак је био дан када човек задужен за чишћење пере испред његових врата. Чистач је био неко с ким би се виђао једанпут недељно, и то увек уторком, мада су неки веровали да је тај дан баксузан. Читаве недеље Урош се надао томе, јер другарицу, већ, не може звати сувише често (ипак му је она само другарица, не девојка или нешто ближе), а тог дана чистач се није појавио, нити је пружио кофу да му се наточи вода. Чистач је био нем, али би Урош нашао начина да мало гестикулира с њим. Пар речи би било довољно да се осети задовољан тог дана, па да то задовољство лагано развуче на читаву недељу. Но, можда се то што чистач није дошао не би морало сматрати баксузом, невоља је што се у згради још од јутрос покварио кабл за телевизор, те читавог дана није било пријема. Није имао чиме да се занима читавог дана, чак ни телевизијом, али то није сматрао тако гадним, очекујући разговор са знанцем – чистачем. Тек када ни њега није било, схватио је значење оног попа: био је сам до следећег уторка, а без другарице слдећих месец дана.
Прво је мислио да се поп односи само на текући и на наредни дан, када се може догодити штогод лоше. Касније је схватио да ако се, после виђења попа, ни сутрадан ништа не деси – то не значи како несреће неће бити, шта више, ова одложена биће још гора од тренутне. У мрак црном плашту, усред највећег сунца, нем у вреви, спор међу туђим покретима, као симбол или присенак нечег туђег у стварности на коју се навикло и апсурдног у смислу који се подразумева – ходао је главном улицом, баш када је Урош изашао на њу. Био би неискрен када би рекао да га није подишла језа јер је опет видео попа, а овај је нестао убрзо, остављајући за собом сунчан дан, као да ничег црног није ни било. Урош је покушао да не мисли на то, неко време, док му у мисли нису дошле продавачице, много мање љубазне од човека који је чистио испред његових врата, девојке са којима се трудио да прича прошле недеље, не би ли надоместио изостанак старог знанца, чистача, на кога је већ навикао. Када се овај појавио следћег уторка са познатом кофом, обрадовавши се старом станару, Урош је помислио да је урок прошао, напунио је кофу и прогестикулирао пар речи о ходницима, здрављу, времену и прошлој недељи. Затим је задовољно укључио телевизор, чак се и договорио да се сутрадан види са колегиницом са посла.
Радио је у некој врсти издавачког предузећа, но погрешно би било рећи „у“, тачније „при“ том предузећу, тим пре што је све писао на компјутеру и није било потребе да излази из своје куће. Но ипак је имао колегиницу са којом ће се видети тако скоро, да је и заборавио на попа, можда и зато што је израђивао некакав текст што се тицао и мишљења извесних субјеката који су имали, благо речено, критички однос према читавом месту, земљи у којој је он сам , као и сви остали – живео. Могле су се цитирати реченице као „варварско село“, дубља провинција“, „глумљење света“ и „нетрпељивост“, што су, разуме се, били ставови и идеје, ускоро одштампани на високотиражном папиру.
Када је сванула субота, обрео се у парку, где је колегиница требало да дође. Слагао би када би рекао како се није обазирао да случајно негде не види попа, но они можда нису ни залазили на оваква места, где има много младежи, кафана и трговина, близу чамаца и воде. Колегиница је стигла и Урош се већ радовао овом додатном сусрету, када су се руковали, поменувши лепо време и када му је она рекла како мора да критикује његов рад. Галебови су кружили над водом и људи су изгледали задовољно, неки изваљени потрбушке и загорели на сунцу, док му је она скретала пажњу да редови у његовом тексту нису поравнати и да нема довољно података о извору мишљења која се наводе. Рекла је и да неке речи нису правилно употребљене. Када је приметио да у речнику стоји другачије, планула је и придигла се, стежући своју капу.
– Ти мрзиш ово место, људе! – пресекла је, а када поменуо нешто о принципу различитих мишљења, што је било предвиђено пословним правилником, ухватила га је за гушу и почела да га дави. Слагао би када би рекао да није био изненађен, али не би говорио истину и да каже како је био у шоку: нико ништа није примећивао, док је он лежао на леђима, гледајући у небо, где је једина олакшавајућа околност била та што тамо неће видети попа. У препирку се умешао незнанац, примећујући како је можда пренаглашено некога давити у излетничком кругу, те је колегиница отпустила своје руке и прешла на разговор у коме је требало да учествују сво троје. После ове, за Уроша мучне ситуације, разишли су се, а њему је остало да седне поред телевизора, нужно се сећајући свега претходног и прибојавајући се свега оног што би могао да види и искуси, макар то не било тако црно.
А управо је било. Једанпут је видео попа, а читаву недељу ништа му се лоше није догодило. Није знао да ли да се радује или да се плаши, када је чуо да је један његов некадашњи пријатељ, из некадашњег друштва, које је можда некад имао – наиме умро. Урош је брзо схватио да ће на сахрани, нужним начином, морати да види још једног попа (ако не буде жмурио); но можда је поповима тамо и место, те баксуз стога не важи. Некако је повезао да је смрт давнашњег пријатеља нешто лоше што се односи и на њега, Уроша, као нека одложена лична несрећа. Тада се свакако питао шта је следеће и колико је та смрт блиско повезана са њим.
Као и сви људи, морао је да задовољи своје природне прохтеве према дамама, да не кажемо лепшем полу, а како то природно није могао радити са другарицама (да не спомињемо колегинице), окретао је огласе, где су појединци и појединке радили оно што желе – слободно и према договору. При таквој работи, био би посебно опрезан да не види попа. Не зато што би било вероватно да попа угледа на самом таквом месту, прагу, кревету, већ зато што је било безброј прилика да га пре тога спази на улици, прелазу, ћошку, а управо се то догодило дан пре него што је заказао виђење с једном дамом. Дуго је размишљао шта ће га спречити да доживи макар један пријатан тренутак. Да ли је то њено отказивање састанка, које треба очекивати преко телефона; непостојећа адреса, полиција или штогод слично. Када је у назначено време ушао у тролејбус, схватио је да има пролив. Већ је почео да прекорева себе што је супу из кесице купио у новоотвореној радњи и скувао је за ручак – када је непријатна текућина почела да излази из њега. Могло би се, у стилу савременог романа, рећи да је дословно био у говнима, окружен принудно знатижељним путницима, цитирајући већ прежвакане ауторе у себи и питао се има ли шансе да га макар стид надживи.

Иван Деспотовић