KIŠOBRAN

Kupovali smo sve po redu sa dugačkog spiska i na kraju završilo kod polica sa slatkišima. Kupili smo dve kese mešanih bombona. Ti si ih stavila u veliku pletenu korpu koju je tvoja majka kupila na Baliju. Uzeli smo i čokoladicu, odmah je otvorili i podelili na pola. Gotovo da smo odmah progutali slatku lepljivu masu. Zatim smo otišli do kase i počeli da istovarujemo robu na traku. Setila si se da staviš i omot od čokoladice. Devojka na kasi ju je ubacila u korpu za otpatke umesto nas. Ja sam platila. A onda te je zaustavila sitna, mršava žena sa naočarima i sedom kosom u pramenovima. “Šta to imaš tu?”, upitala je i pokazala na pletenu korpu. “Oh”, rekla si ti, “zaboravila sam da je stavim.” Nasmešila si se devojci za kasom. “Oprostite molim vas.” “Nije dovoljno izviniti se”, rekla je žena, “šta imaš tu?” Ljudi su počeli da gledaju. “Kako to mislite? To su slatkiši.” “Da li si to platila?” “Ne, pa to i kažem. Zaboravili smo da stavimo korpu na pult.” Crvene fleke su ti se širile po vratu i dalje po grudima. “Dajte samo da to platim”, rekao sam ja. “I kažeš, to su slatkiši?”, pita te žena a mene ne zarezuje. “Da.” Njene usne se iskrenuše u neprijatan osmeh. “To je korpus delikti”, rekla je ona, “i meni je potpuno svejedno šta ste vas dvoje zaboravili ili niste zaboravili, ima da pođeš za mnom.” “Kako to mislite”, ti si zbunjeno upitala. “To što sam rekla!”, rekla je žena i gurnula naočare koje su joj slikznule na nosu. “Molim vas oprostite”, rekao sam ja, “mi ostavljamo hiljade kruna u ovoj bednoj robnoj kući svakog bogovetnog dana celog leta.” Razljutio sam se. “A sada ćete da mi kaznite ženu kao da je neko derište, zato što je zaboravila dve bedne kesice bombona!” Protresao sam joj jednu kesicu pravo ispred lica. “Evo!”, povikao sam, “uzmite novac!” Bacio sam pregršt metalnog novca na traku. Devojka na kasi je izgledala nesrećno. Novac se zaglavio tamo gde je traka zaranjala u pult.. Nemac, koji je pakovao robu u veliku kartonksu kutiju, pokušao je da izvuče novčiće. To se završilo tako što je devojka zaustavila traku. Dugačak red ljudi s punim kolicima je zamoljen da plati na drugoj kasi. U međuvremenu žena s naočarima je rekla: “Nije reč o tome da se plati sada, reč je o krađi, mi ovde u robnoj kući imamo proceduru, i Vaša žena ima da pođe sa mnom.” Čvrsto te je uhvatila za ruku. Bila si na rubu plača. “Tomase”, prošaputala si. “Samo mirno, idem s tobom”, rekao sam i skupio naše stvari. “Dajte da završimo s tim!” povikao sam. “Odmah!” “Vaša žena će biti saslušana sama. Takva su pravila.” “Hoću da govorim sa poslovođom!” povikao sam. Ti si gledala u pod. Ona te je i dalje držala za ruku i povukla te sa sobom. Nisi pružala otpor. Obratio sam se devojci za kasom. “Pronađi mi poslovođu u ovoj usranoj prodavnici!”, povikao sam. Devojka je izgledala uplašeno. Pozvonila je zvoncetom. Nisam mogao da uočim ni tebe ni onu mršavu ženu. Osećao sam kao da je prošlo beskrajno dugo vremena dok se poslovođa nije pojavio. Dotle sam popizdeo zbog toga što se žena potrudila da te ponizi što god više može time što je tebi tikala dok je meni govorila Vi. Pokazalo se da je poslovođa čovek srednjih tridesetih, dobroćudnog izgleda. Glasno sam ga uputio u problem. Poslovođa je pognuo glavu. “Posao našeg detektiva nije u mojoj nadležnosti. Kod krađe se primenjuje isti pristup u svim našim odeljenjima.” “Ovo nije krađa!” povikao sam i gotovo da sam ščepao jadnika za vrat. “Dovedi mi bre moju ženu ‘vamo!” “Na žalost”, rekao je poslovođa i izvinjvajući se nasmešio, “to ne mogu da učinim.” Onda sam besno tresnuo kesice sa slatkišima o pod i probio se pored kase. Potrčao sam kroz deo sa povrćem i zalupio metalna vrata pored mesare. Dva čoveka u krvavim pregačama iznenađeno su me pogledala. Pakovali su mleveno meso na poslužavnike. “Gde je KANCELARIJA?” Jedan mesar mi je prišao. “Zavisi na koju kancelariju misliš.” Kada sam objasnio na koju mislim, on je zevrteo glavom. “Žalim slučaj. Tu ne mogu da ti pomognem.” Lupio sam šakom o sto i stuštio se prema vratima u dnu lokala. Ali ona su vodila na parkiralište. Onda se vratih u prodavnicu. Sasvim dole, iza polica sa vinom, našao sam jedna vrata. Bila su zaključana, počeo sam da lupam o njih. Dozivao sam te. Ljudi su preplašeno gledali. Zatim mi je brzim korakom prišao jedan iz obezbeđenja dok su ključevi zveckali za pojasom. I pošto nisam dobrovoljno hteo da pođem za njim, on me je zgrabio i odvukao kroz prodavnicu. Vikao sam i vrištao. Bio je snažan. Izvukao me je na ulicu. “Doviđenja i hvala”, rekao je, “da li je jasno?” Šutnuo sam neka parkirana kola. “Nećete se sa ovim izvući”, siktao sam, “prijaviću vas sunce vam vaše!” On me je pogledao arogantno. “Na žalost prijaviće tvoju ženu. Doviđenja i hvala.” Zakoračio sam prema njemu a on me je odgurnuo, tako da sam se umalo preturio preko ivičnjaka. Povukao je pantalone nagore, ključevi su mu zazveckali a onda se vratio u supermarket. Bio sam zadihan. Oznojio sam se. Mišićav mladić me je ćušnuo u rame. “Je li, ovaj, jesi li mi ti šutirao auto? Mislim, brate, da treba da o’ladiš; ‘ajd’ cirkuliši.” Još dvojica se tada nagomilaše iza njega. Jedan visok, izdužen tip i jedan tamnokosi, k’o šifonjer. “Šta kažete, dečki? Treba li ovakav neki da nam šutka merždu?” “Stani bre, ništa mu nije bilo”, rekao sam i okrenuo se da pođem. Ali šifonjerasti mi zavrnu ruku na leđa. “To će da te košta pet stoja, baki.” I kada su se i ostala dvojica stisla oko mene i pitala me da li ću odmah da im platim ili treba prvo da me mlate, popustio sam. Slobodnom rukom sam izvukao nekoliko zgužvanih novčanica iz džepa. I onaj izduženi visoki zadovoljno se nasmejao kada mi ih je uzeo i otkrio da tu ima sedam stotina. “Hvala ti, ćale, to bi trebalo da bude to.” Šifonjerasti me odgurnu i tada sam se opružio koliko sam dug.
Dobio sam veliku, krvavu poderotinu na kolenu. Neka žena me je upitala da li mi treba pomoć. Sunce me je zaslepilo. Otkrio sam da se mala grupa ljudi skupila oko mene. Ustao sam i odšepao. Jedna devojka je promrljala, “Vidi ga samo, k’o letva”, kada sam prošao pored nje. U supermarketu je stajao poslovođa i čekao me. “Moram da Vas zamolim da smesta odete. Mušterije će se uznemiriti. Ne možemo da snosimo odovornost za to.” Odgovornost! Zavrteo sam glavom i zaškrgutao zubima. Demonstrativno sam izvukao telefon i nazvao lokalnu policiju. “Policija!”, frktao sam, tako čoveku bude jasno koga zovem. Jedan bestidni policajac je mogao da mi kaže samo to da su već razgovarali sa detektivkom iz supermarketa, i ona je prijavila krađu. Moja žena će dobiti poziv iz policije vrlo skoro. Ne bi trebalo da budem siguran da će se izvući samo sa globom – to lako može da joj se zapiše i u dosije, kako je rekao. Poslovođa me je blago uhvatio za ruku. “Smirite se, srediće se to.” Povukao sam ruku s velikom snagom. On se zatetura unazad i obori piramidu od konzervi s piletinom i šparglama. Užasan tresak se začuo uz pad limenki. Kotrljale su se na sve strane. U ruci mi je sevalo od bola. Neka devojčica se saplela o konzerve i počela da cvili. Njen otac je trkom došao. “Šta to bre radiš budalo jedna?!” Stajao mi je sasvim blizu, podigao je ruku kao da će da me udari u lice, ali se prizvao k sebi kada ga je devojčicaa povukla za nogu. “’Bem te budalu, takvog”, siktao je i s mržnjom gledao u mene. Ona je podigao dete, pokazao mi srednji prst i odklepetao u svovim plastičnim sandalama. Ljudi su zurili u mene vrteći glavama. Neki su počeli da sakupljaju konzerve. Poslovođa me je zgrabio za rame. “Sada je dosta”, rekao je odlučno, “sada treba da odeš.” Gurnuo me je. “I nemoj ni da sanjaš opet da dođeš.”
Odjednom si ti stajala ispred mene, sa tragovima sasušenih suza, bleda. Možda si tu stajala previše dugo. U pozadini sam mogao da naszrem strogo i likujuće lice mršave žene. “Napolje sad!” Poslovođa je povisio glas. Tvoja ruka je klizila po mojoj. Mora da smo izgledali poraženi. Onda smo polako počeli da idemo i kada smo izašli na parkirališe, počela si da ridaš. Ja sam te držao. Vazduh je titrao od toplote. Zaboravili smo da ponesemo namirnice pa smo se vratili da ih donesemo. Plavi mercedes je protutnjao pred nas sa sirenom do daske, doviknuli su mi nešto smejući se kroz otvorene prozore. Pogledao sam te i za trenutak kao da nisam mogao da te prepoznam. Tvoje lice me je podsećalo na ispumpanu loptu, koju su šutnuli i ostavili na obodu velikog, zelenog travnjaka. Pocepanu, sivu i šuplju. Ostavio sam te da stojiš i seo u automobil. Odjednom nisam želeo da te dodirujem. Malo zatim šmrčući si se ušunjala na zadnje sedište. Ubrzao sam i čuo te kako si više puta izgubila dah zbog prebrze vožnje, dok smo odlazili iz grada.

Naja Marije Ajd

Prevod:Predrag Crnković