KIŠOBRAN

Blog: Bor030

Sećate li se one priče o majstorijama borskih ribolovaca? Ta priča je ispričana pre par godina na jednom sajtu koji više ne postoji, a ja sam u jednom od prethodnih postova pokušao da se setim nekih detalja i da ih prenesem na blog, pošto sam originalnu verziju izgubio. Međutim, na moje veliko zadovoljstvo, originalnu verziju sam pronašao kod mog komšije Mladena koji je priču skinuo sa tog sajta i sačuvao od zaborava. Dakle, ovo je ta priča u celosti, mislim da će vam biti zanimljiva koliko i ljudima koji su je pročitali pre vas.
Sad ću da vam pričam malo doživljaje sa kampovanja na Dunavu, prošlog leta, negde sredinom avgusta. A glavni likovi su Dule, moj komšija, Dejan, njegov sin, Zoki, moj ćale i naravno ja – Aca.
Da krenem redom. Spremali se mi dve nedelje za to istorijsko kampovanje i najzad se dogovorismo kog ćemo dana da krenemo. Ono, beše, udarile avgustovske vrućine, ma kuče lipsava od žege, mi natovarili pribor, opremu, hranu u Duletov kombi, ama ko da ćemo biti dva meseca na Dunavu, “nek se nađe”, kaže Dule, “treba se jebavam žedan ceo dan po žegu ako nestane pivo, il’ ne daj, Bože, da zaboravimo mamce…” I, najzad krenuli mi polagano, onako natovareni iz Bora, k’o izbeglice. Kad smo prošli Rgotinu, Dule stade da krešti: “Dejane, mamu ti jebem, nisi turio aromu za soma, some jedan! Aaaaa, ovo ne može da se oprosti, vraćamo se u Bor”. “A bre, Dušane, gde ćemo sad za Bor, znas kol’ko smo prošli?”, stade moj ćale da odvraća Duleta od njegove namere. “Hmmm, ma da ga jebem, ajd’ možemo i bez soma, evo imamo ionako jednog u kombi”, reče, gledajući u Dejana i pristade da nastavimo dalje put. “E, čekaj, idem u onaj kukuruz da se ispišam, nadula mi se bešika ko gajde”, reče moj komša i zađe duboko u kukuruz. A mi, čekaj bre i čekaj, ama više od pola sata. “Koj’ li mu je moj sad, možda ga u’vatio proliv?”, razmišljam ja u sebi. I najzad, eto ga Dušan, nosi puno naručje mladog kukuruza u klipu. “A bre, komšo, će dobijemo mi metak za ovo!”, rekoh mu ja sa podsmehom. “Ma, ne kenjaj bre, nego otvaraj zadnja vrata da ubacim ovo, k’o stvoreno je za šarana da se baci.” “Tato, ima stvarno da pokupiš neki metak, eno ga neki čiča, približava nam se!”, krenuo Deki da se zeza. “Dejane, ako ti uđem tamo unutra, će dobiješ kožni metak!”, reče Dušan i baci onaj kukuruz preko stvari pozadi.
Nastavismo mi dalje, Dule odvrnuo radio do daske, ma ne čujem sebe kako razmišljam. “E, deco, da vam pričam ja kako smo mi nekad išli na pecanje na Dunav”, stade moj ćale da se priseća. “Nije to bilo kao danas, sve na brzinu. Krenemo ti mi iz Bora, nas petorica drugara, pođemo za Mosnu tamo u zaliv, bilo je nekad više ribe nego danas. I tako, usput, obavezno, zbog monotonije, ponesemo pet litra rakije da nam se nađe, vrućina jebiga. Dok stignemo do Slatine, ode litar. Al’ šta ćeš? Mlad organizam bio, a napolje žega, troši se… Eeee, to je bilo pecanje”, priča Zoki, a u očima mu neka žal za mladost svetluca.
I tako, uz priču, polako se sve više približavamo našem odredištu, a to nije bila Mosna kao moj ćale što reče da je nekad bilo. Ovog puta se išlo prema Kladovu, gore oko Velesnice.
Stigosmo nekako, posle par zastoja na putu, al’ šta je – tu je. Odabrasmo neko mesto, da te Bog sačuva, na nizbrdici. Tu je ispred, na jednom kraćem rastojanju stajao i jedan usidreni brod. “Ovo je idealno mesto, nema vetar, nema trava, nema komarci, nema ništa”, reče Dule. “Komšo, pa ovde izgleda ni ribe nema!?”, dobacih ja onako… “Ma, baca se smuđ, tako sam čuo, mora da udari nešto, slao sam Dejana da kupi crviće za belicu, skroz smo bre spremni da ih trsimo”, poče Dule da galami. “Da vidimo šta je to moj sin uz’o od mamci?”, krene moj komša da čeprka po rancu. “E, evo ih crvi!” Mi ostali već smo raspakovali štapove i krenuli da pecamo. Kad odjednom, začusmo Duletove standardne psovke: “Dejane, pička ti materina, gde si uz’o ovi smrdljivi crvi?” “Pa, dole u 7. juli kod Cigani, gde si mi i reko, kod klanice”, reče Dejan. “Neka Ciganka bila, od nje sam uz’o”. “Kakva Ciganka, jebem li ti sunce nesposobno, pa ovo smrdi k’o govno”, krenuo Dule još glasnije da se dernja, čak su nas s onog broda čuli. “Pa jeste tato, Ciganka mi prodala crvi, još mi i manje naplatila.” “A bre, bitango jedna, pa ona je to ionako htela da baci, ko će peca s ovaj smrdljak, i gde je ona to uopšte držala, jebem li vas nenormalne sve?”, krenuo Dule sve više i glasnije da psuje. Kad odjednom, uze onu kantu sa sve crvićima i zafrljači je u Dunav.
Pecasmo mi tako jedno sat vremena, kad odjednom spazismo da s onog broda dolazi neki čamac prema nama. A u čamcu neki debeli bradonja. “Momci, je l’ trza?”, upita nas. “Ma trza, al’ ne na ovo mesto”, reče Zoki kroz zajebanciju. “E dobro, ja doš’o ako neko može da mi zaveže ove sitne udice, mnogo mi debeli prsti, pa ne mogu”. “Evo, ovaj moj sin će ti veže”, reče Dule. “Gde pođem s njega, tu riba ne pipa.” Kad je čovek izašao iz čamca, reče nam da je on kapetan tog broda, i da je tu sa ženom i decom, čekaju da dođu neki da im poprave motor, pokvario se, pa se zato usidrili. A u stvari, odma’ sam ukapirao, nije on doš’o da mu vežemo udice, nego da popriča s nekim, tamo na brodu pored svoje porodice nikog drugog nema. Izvadi ti kapetan flašu kajsijevače, a kad su to videli Dule i Zoki, odma’ pobacaše štapove u žbunje i sedoše na po čašicu razgovora.
I kapetan je razvezao svoju priču. Krenuo on da priča kako je oplovio ceo Dunav i kako gore po Nemačkoj Nemci vraćaju ribe u vodu kad upecaju. ”Ma, boli njih đoka, ja da imam platu k’o Švaba i ja bi’ vraćao. Sednem u ležaljku, pecam, pored mene gajba piva i nakrivim onu stvar”, krenuo Dule da komentariše. ”Izvinite, da vas pitam…”, ubaci se Dejan, ”a gde je Nemačka, uzvodno il nizvodno?” ”Dejane, pa jesi ti učio nešto u tu školu, pizda ti materina, znaš valjda da se orjentišeš?”, krenuo Dule da se ubaci. Počesmo mi da se smejemo, a Dejan sav onako ozbiljan i dalje čeka odgovor na pitanje. ”Plovio sam ja i po moru, al’ to ti je robija, po nekol’ko meseci ne vidim porodicu”, nastavlja kapetan svoju priču. ”Ma, ne bi’ ja to mog’o nikad prijatelju”, reče Zoki, ”ovo bar vidiš obalu s jedne i druge strane, a tamo samo voda, neka fala”. I tako, uz priču, prolazilo nam vreme. Kapetan se vratio na svoj brod, a već je počelo i da se smrkava, a pred mrak baš trza riba. Raspalismo ti mi vatru, bacismo neke kobasice na tiganj, a riba krenula, sitna al’ trza. Zajebasmo pecanje onda kad se više nije video plovak u vodi. Dule izvadio neku neonku na akumulator, al’ ne vredi, samo su se skupljali komarci. “Ma pr’sta pula više, ‘ajde da se večera.” Odvrnuo Dule neki tranzistor na baterije, naš’o mu on vlaški melos, atmosfera domaća, što bi on rek’o. Večerali mi, ćaskali još malo, došlo vreme i da se spava. “Ja ću napred na prednja sedišta da se izvalim, a vas trojica se snađite pozadi, ima mesta”, reče Dule. “Ma ima, kako da nema, al’ nas je trojica, nego nismo došli u hotel jebiga, će se zbijemo”, rekoh. “E, odo’ ja da zapalim malo bagrem zbog komarci, beže od tog dima, da nam ne sišu krv, đavo da ih nosi”, reče Dule i ode. Nas trojica legli već, a posle pola sata eto i Duleta, ulazi u kombi, čujem ga već skoro kroz san. Ama, samo što me prvi san uhvatio, kad začuh: PLJES, PLJES!!!. “Šta radite to tamo?”, začuh i Duletov glas. “A bre, ušli komarci, pun ih je kombi!”, reče Dejan. Otvoriše se i vrata, Dejan krenuo da izađe napolje. “Dejane! Ulazi u kombi, ne jedi govna!”; čujem Duleta pospanog. “Lele, stvarno ušli komarci, jebem im familiju”, Dule se vec razbudio. “Kako ušli, pa jesi palio bagrem?”, pita Zoki. “Jebem li ga”,  odgovori Dule. “Sad ću ti kažem kako komšo”, reših da im objasnim situaciju. “Razbežali se oni kad si palio bagrem, al’ se sakrili u kombi, pa svi prozori nam otvoreni”, krenuh da im objašnjavam. “Pazi stvarno, majku mu jebem, daj da ih isteramo, imam sprej,… e, do kurca, ostao sprej u Bor!”  “JAOOOOOj!!!”, počeo Dule da zapomaže.
Tu ću noć pamtiti dok sam živ!

Aleksandar Kulić