Jednom davno sam sanjao da sortiram hrpu pisama. Po omotnicama zaključujem da ja i K. na neki način imamo isti zadatak u životu. Krećem joj to reći, ali ona mi ne dopušta niti da započnem sa svojim govorom, već bježi. Ja krećem za njom, jer je to što joj imam reći važno. Trčimo sve brže i brže i brže. Sve brže. Stižemo u zgradu.
Najzad, mislim ja, sad više nema kamo, saslušat će me. Međutim,
…ona se pretvara u golubicu i lagano polijeće.
Ja sam u dolje u podnožju, ali nisam razočaran nego sretan.
Mislim si, ovo se samo meni može dogoditi, da se neko koga tražim pretvori u golubicu i odleti.
Ispunjava me osjećaj sreće.
…Budim se šatoru, hladno mi je, potcijenio sam noć i doba godine. Ne mogu zaspati, dio tog osjećaja sreće je i dalje tu.
Nisam stigao ispričati K. taj san – odugovlačio sam, a onda je poginula.
I dalje ne znam što je to značilo.Nesporazum na kolodvoru
Sreo sam je vraćajući se iz Splita.
U jednoj od prošlih avantura, bila je zvijezda.
U međuvremenu je poružnila, možda je ne bih ni prepoznao.
- Hej! – Pozvala me je.
- E, pa to si ti, odgovorio sam joj, i namjestio osmijeh broj 2, koji obično rabim u poluneugodnim situacijama.
Prkosno je napućila usne.
- Kamo ideš – upitao sam da prekinem sve neugodniju tišinu.
- Kurvat se na štajgu.
- Aha.
Pa zar baš na štajgu. Ne, sigurno ide oderat nekog sponzora, obojio sam na brzinu stvarnost u šarene nijanse.
- Šta ti radiš, pitala je sad ona
- Pa, znaš, uvijek ja i mediji…
- Aha.
- Još uvijek imam isti broj.
- Ma nemam ga. Ajd bok.
Otišla je.
Krenuo sam dalje.
Vladimir Milinović
Svrstano u: Priče | 3 komentara
Autor: Vladimir Milinović
Komentari
Članak je objavljen 30.08.2007 u 3:18 pm i svrstan je u Priče. Dostupan je RSS 2.0 feed za komentare. Možeš da ostaviš komentar, ili trackback sa svog bloga.
Sećanje.
Ima li ičeg lepšeg od sećanja?
Sećenje je, rekao je neko, jedini raj iz koga nas ne mogu isterati.
Pričanje priča je možda i način da neka sećanja sačuvamo i podelimo ih sa drugima.
Sećanja na stare prijatelje i nekadašnje ljubavi.
I da postavimo uvek iznova sami sebi pitanje: da li je moguće prestati voleti nekoga?
Nikada ne mozes prestati da volis nekoga, ako si stvarno zavoleo.
Ja mislim da je moguce. Prvo, vreme je znacajan faktor u procesu zaboravljanja. Cak, ponekad nisam sigurna da li smo u nekom trenutku nekoga prestali da volimo, ili smo, nakon izvesnog vremena, jednostavno zaboravili da smo nekada nekoga voleli. To sa vremenom se, naravno, odnosi na stare ljubavi. Sto se tice ljubavi u sadasnjem vremenu, aktuelnih dakle, kad covek (tu, naravno mislim i zena) voli nekoga, naravno da ne razmislja o prestanku ljubavi. Misli da ce vecno trajati.