KIŠOBRAN

Премда свакако по свом тону увредљива и подцењивачка, најчешће чак и кад се кроз шалу каже, ова ми реченица својом простодушношћу увек измами осмех. Врати ме у детињство. И не могу да издржим а да не одговорим, исто тако детињасто, мене брица, а тебе ко стигне, иако знам да није нешто нарочито духовито. Шишање је, за мене, иначе прилично озбиљна ствар.
Код брице, иначе тада чувеног Босанца, почео сам да одлазим још док нисам ни био свестан тога, вођен за руку или одношен, да би ме тамо сместили на коњче, које сам здушно терао у галоп, док су ми маказе весело звецкале око главе. Прелазак са коњића на дрвену столицу, такође малу и предвиђену за децу, али ипак столицу, доживео сам као сигуран знак одрастања. Сада сам већ седео мирно, и, на увек постављено шаљиво питање шишање или бријање за младог господина, достојанствено одговарао само шишање, заклињући се у себи да ћу, када једнога дана заиста будем почео да се бријам, обавезно то чинити у берберници, заинат свима. Али живот не би био тако чудан шањивџија да није удесио управо супротно: већ тридесет година водим борбу против некада жељених образних маља, а берберски ме бријач још није заголицао по грлу. Ваљда сам у међувремену одгледао превише филмова у којима се такве ситуације често знају да заврше на прилично непожељан начин. Који сантиметар дубље. Из истог разлога у кафани увек седим леђима према зиду, замишљајући да ћу, као Док Холидеј, када ме неко нападне (што се иначе, хвала Богу, никада није догодило) моћи први да потегнем пиштољ, који, наравно, не носим, јер никада нисам ни пожелео да га заиста и набавим.
Елем, коначан прелазак у ону праву столицу, начињену обавезно од вештачке коже, пратило је и осамостањивање у одалсцима, плаћању, избору и објашњавању фризуре, и на крају, и одабиру самог фризера. Свог старог сам, наиме, дефинитивно морао да променим, будући да је исти био немим сведоком мог јахања на коњчету, те ме као такав никада није могао заиста прихватити за одраслог. Лутао сам од једног до другог, прошао цео град, и сваком налазио ману. Те овај је прескуп, те овај не слуша шта му се каже него шиша како он оће, те овај слуша али не уме да шиша, те код овог је увек гужва…
Било ме је немогуће задовољити! (I could not get no satisfaction)
Ако толико бираш берберина, говорио је мој матори, не знам како тек мислиш да се ожениш!?
Није ни слутио колико је у праву! Ни када сам се оженио нисам нашао правог, доброг и сталног берберина, код кога бих са задовољством одлазио једном месечно лети, односно свака два или три кад загуди зима.
Савршенство сам открио тек после тридесете: био је то мајстор Власта. Радња му је била у комшилуку, никада није имао велику гужву, шишао је брзо и није волео да тртља. Следствено томе, његова берберница, за разлику од већине осталих, није била стециште кокошака и згубидана, који по васцели дан ту убијају време, бистрећи текућу политику, фудбал и турбо фолк естраду, те испирајући уста комшилуком и родбином, који по правилу нису ваљали ништа. Одсуство те одурне паразитске скупине, као и мајстор Властин сасвим солидан ручни рад, везали су ме наредних неколико година, све док се исти из чиста мира не упокоји у Господу. Његова смрт, колико год да ме је погодила као човека, још ме је више пореметила као муштерију, односно корисника његових услуга. Одисеја је поново отпочела, и исти ме је спектар проблема изнова сачекао, овога пута нешто старијег и омлитавелих нерава.
Већ бејах спреман да попустим, и по први пут пређем у презрења достојну групу самошишача, то јест шишача из кућне радиности, оних који увек изгледају као да су шишани уз помоћ шерпе или ноше, када се појави моја добра вила. Жена која ћути (о, како то гордо звучи) и зна да шиша, и то, гле чуда, баш у истој тој радњи, у којој је и мајстор Власта ординирао.
И сад, кад ми неко каже ко те шиша, ја лепо кажем мене Анђелка, а тебе, изгледа, неко баш без везе. Ма колико глупо и детињасто звучало.

Бранислав Бане Димитријевић