Zbog čega, prilikom pisanja priča, najčešće polazimo od stvarnog događaja? Zbog toga što to znatno olakšava mnogo stvari i obezbeđuje verodostojnost i živopisnost pripovedaču na isti način kao što to slikaru čini model. Pripovedač, kao i slikar, bez modela takođe može da stvori neko delo, ali ono mnogo ređe poprimi zadovoljavajući kvalitet, jer uvlači autora u brojne zamke koje čak i oni najveštiji i najtalentovaniji sa mukom prevazilaze. Sa druge strane, kada autor svoj model prenosi na platno ili papir u potpunosti verno, bez ikakve obrade, tada govorimo o čistoj reproduktivi, bez većih umetničkih dometa i osobina. Da ne bude zabune: može se napisati priča i sa potpuno izmišljenom radnjom, ali je to nešto teži postupak i sada nećemo govoriti o tome. Dakle…
Krenimo sa praktičnim primerom, da bi sve bilo lakše:
U jednoj provincijskoj biblioteci primećeno je da nestaju knjige. Normalno je da se poneki primerak i ukrade, da korisnici ponešto izgube ili zaborave da vrate, ali je ovde bilo očigledno da se radi o problemu većih razmera. Vanrednim popisom utvrđeno je da je nestalo preko 3.000 knjiga. Da bi stvari bile jasnije, recimo da je ta biblioteka raspolagala sa oko 70.000 knjiga, a da je ukradena količina taman odgovarala minimumu za otvaranje jedne javne, recimo – seoske ili školske, biblioteke. Direktor je o svemu obavestio miliciju i tužilaštvo, jer je toliki broj nestalih knjiga ukazivao na mogućnost organizovane krađe, u koju je čak mogao biti umešan i neko od zaposlenih, ali je vreme prolazilo, a ovi nisu preduzimali ništa. Zaposleni su počeli da menjaju brave i zaključavaju vrata kad god je to bilo moguće, da zaziru jedan od drugoga, da sumnjaju i istražuju. I ko zna dokle bi sve to odvelo, da jednog dana, od strane bibliotekara, nije uhvaćen lopov kako trpa knjige u pantalone. Odmah je pozvana milicija koja je uzela podatke, otvoren je (na insistiranje bibliotekara, a uz negodovanje pripadnika organa reda) nalog za pretres stana uhvaćenog, gde su pronađene sve nestale knjige. Stajale su svuda unaokolo, po podovima i stolovima, kao i na policama, izmešane sa raznim drugim stvarima – gramofonskim pločama, kompakt-diskovima, amajlijama svih mogućih vrsta, starim novinama i časopisima – čiji je broj takođe bio poveliki. Počinilac dela je inače bio svakodnevni posetilac biblioteke, gde se uvek zadržavao među policama i tek posle dužeg vremena uzimao ponešto za čitanje. Nikome do tada nije bio sumnjiv, smatrali su ga za malo čudnog, ali bezopasnog ljubitelja književnosti, koji je slabo vodio računa o ličnoj higijeni, pa je oko sebe širio neprijatan miris. To mu je i stvorilo uslove da neometano krade, jer su i bibliotekari, kao i drugi korisnici, gledali da se što pre i što dalje sklone od njega.
Ovaj zanimljivi događaj propraćen je u mnogim medijima, čak i inostranim, zbog svoje zaniljvosti i neobičnosti, ali ovako ispričan, svakako ne predstavlja ništa više od anegdote. Na koji način jedan pripovedač može sve obraditi ovaj događaj i pretvoriti ga u umetničku priču?
Razmišljajte o ovome, šaljite svoje predloge i mišljenja.
A možete već i da krenete sa pisanjem svoje priče.
Svrstano u: Radionica kreativnog pisanja | 7 komentara
Autor: Branislav Bane Dimitrijević, Radionica kreativnog pisanja
Komentari
Članak je objavljen 12.10.2008 u 2:24 pm i svrstan je u Radionica kreativnog pisanja. Dostupan je RSS 2.0 feed za komentare. Možeš da ostaviš komentar, ili trackback sa svog bloga.
Izgleda da vam je sve jasno, čim ništa ne pitate
Tyuj, Bane, ova tematika mi liči na socrealizam kojom su ofarbane neke subotičke zgrade.
Vidi ovako. Imamo starijeg čoveka koji sedi pred kućom, na verandi. Nogu je prebacio preko druge i ljulja se. Njegova žena sprema večeru. Sused, udaljen pedesetak metara, okopava baštu. I on ima suprugu. U daljini se vidi dimnjak stare Ciglane. Stiže sumrak … Ajde da se kreira priča. A ona nije horor niti sme da bude. Ajde još par reči o likovima, da ne kažem smernice. Čovek koji sedi nema baš najbolji vid, ali mu je mašta do neba. Žena koja sprema večeru tek je tu da muž ne umre od gladi. Sused koji okopava baštu nije neka rečita osoba, žena mu njegova naprotiv. Ciglana možda radi, možda je napuštena. Priča sa nabrojanim akterima je napisana. Socioloških momenata ima na pretek. Za kraj, dodao bih medveda. Zašto? Oni koji pišu, ovako il’ onako, moraju posedovati maštu; inače, dovidjento kreativnost. Grande
Bane je priču o lopovu u biblioteci postavio kao predložak. Priča je istinita, on ju je ovde predstavio na jedan dokumentaran način, poštujući sled činjenica koje se jesu uistinu odigrale.
Kao takva, priča svakako nije interesantna, ali ono što je meni tu interesantno, i od čega možda treba početi je glavni lik. On živi u jednom naoko običnom stanu, jednim naoko običnim životom. Oni koji ga poznaju rekli bi da mu “nisu sve daske na broju”. On, međutim, ima jednu veliku strast, za koju malo ko zna. Knjige. Razne. Većinu ne čita. Samo ih sakuplja. Čuva ih s ljubavlju i velikom posvećenošću. Sve su poređane po veličini, pažljivo, da se ne oštete. U prljavom i nesređenom stanu, u kojem ništa ne funkcioniše, jedino knjige imaju njegovu nepodeljenu pažnju. Njihovu stvarnu vrednost on ne zna. I ne zanima ga. Tu ima knjiga koje možete kupiti na kiosku, ali i vrednih antikvarnih izdanja. On to ne zna. Za njega su sve podjednako vredne.
Počeo je pomalo, stidljivo. Kada je video da mu “posao ide od ruke”, da nije sumnjiv, njegovo blago se iz dana u dan uvećavalo. U stan nikoga nije puštao. Ljubomorno je čuvao svoj plen i bojao se da bi neko tražio neku knjigu “na pozajmicu”. A on “nije biblioteka” da pozajmljuje knjige. Neka idu u biblioteku, pa tamo nek’ pozajmljuju knjige, a ne od njega.
Pa onda, njegov strah. Strah da će mu sve to oduzeti. Strah je opravdan, jer jednog dana policijska “marica” zaustavila se ispred zgrade u kojoj je stanovao. Neki nepoznati ljudi ušli su u njegov stan i počeli da iznose, iznose…
Po mom skromnom mišljenju, jer ne pišem priče, jedna bi baš mogla biti bazirana na psihološkoj analizi glavnog aktera, njegove intime, njegovih postupaka. Kada biste ga i lično poznavali (kao što ga ja poznajem, nažalost), verujem da biste podelili sa mnom ovo mišljenje i ovu malu skicu i napisali odličnu priču, za koju ja nemam baš mnogo talenta. Vi koji pišete, verujem da od Banetovog predloška, koji je dokumentaran, te vam zato liči na “socrealizam” (sa čime se ja ne slažem), možete sastaviti jednu sasvim solidnu priču.
Ovo je moj mali doprinos, možda ne baš dobar, ali toliko od mene.
Podržavam Banetovu ideju. Jedva čekam da vidim prve radove na ovu temu.
Svakako da od ovog preloška može da se napiše i socrealistička priča. Isto tako može da se napiše i triler i horor i pornić i ljubić i psihološka drama i porodična priča… Svako ima svoja viđenja i asocijacije, u tome i jeste draž pisanja.
Pa ipak, ova priča u osnovi nema veze sa socrealizmom. Radi se o jednoj naizgled zatvorenoj priči – poznat nam je početak, sled događaja i kraj, i upravo zato je dobra za isprobavanje kreativnosti i sagledavanje različitih puteva i mogućnosti u pripovedanju.
Grandeov predložak je, sa druge strane, otvoren. On daje samo situaciju, a na autoru je da kreira događaj. To je drugi pristup i to ćemo raditi kasnije, u drugom delu projekta.
Radim u Biblioteci u Aranđelovcu, odakle nestaju knjige, čak imamo i glavnog osumnjičenog, ali obzirom da je osoba uvaženi istraživač, poeta i publicista, niko ništa ne preduzima a ljudi koji su videli njegove police sa knjigama kažu da tamo ima svega i svačega, uglavnom iz raznh biblioteka.
Znam da komentar nema veze sa kreativnim pisanjem, ali mi takva asocijacija na priču. A priča može da bude i šaljiva ali i tužna, jer osim knjiga dotični osumnjičeni nema nikog svog.
Pozz.
pišemo priču pa kačimo na svoj blog ili ovde ili kako?
moj odgovor na Vaše pitanje bi bio: na različite načine, veliki broj “rešenja” mi pada na pamet.
možda bi bilo bolje direktno da nam date zadatak, mada mi se i ova sloboda dopada, ali ipak više volim (subjektivno mišljenje) da sam ograničena, jer je tada lakše direktno se usmeriti na zadatak
Posle podne idemo sa daljim uputstvima i razmatranjima mogućnosti.
A priče se šalju meni na mejl i ne objavljuju se dok se ne nakupi dovoljan broj radova i dok ne završimo sa teorijom.