KIŠOBRAN

Пођемо једном тако у кафану да изведемо неке Швабе, као опасне бизнисмене, на ручак, па гледамо где је лепо сређено, да је мало изван града, због овог нашег дима и, што је најважније, да је добар роштиљ. Нема баш много да се бира, мали је ово град, пођеш тамо, пођеш овамо, па увек завршиш на истом месту.
Швабе навалиле да пију виски и шампањац и кркају ћевапчиће, шта ће јадници кад не знају шта је добро, али нас као домаћине просто срамота да их тиме погостимо, па почели да их нуткамо кајсијевачом и тамјаником, па коленицама, вешалицама и другим смицалицама за које знамо да никаквих додирних тачака ни са мерцедесом ни са опелом немају. Али, мука жива како да им објасниш шта то тако слатко једу: они српски не знају, наш један као натуца немачки, али таман да пита где је аутобуска станица и ВЦ; енглески, као, знамо и они и ми, понеко и помало. И тако, мало рукама, још мање на језику са кога смо здушно бежали док смо ишли у школу, све им објаснимо, ама за цревца никако, а много им се свиђају. Убисмо се објашњавајући, цртасмо по салветама, они просто не желе да схвате да је то – то.
Види то газда кафане, зваћемо га за ову прилику Бата, приђе нам па развеза на немачком ко да је одрастао у партизанским филмовима, и све им по реду разјасни, а њима лепо на лицима видиш да би им драже било да се нису баш толико интересовали. Цревца више нису ни пипнули. А баш штета, толико су им се свидела.
Одакле газда Бата зна тако добро немачки? Радио човек тамо годинама, арбајтовао као механичар, све док није сакупио довољно пара да отвори сопствену радионицу у домовини, да буде сам свој газда. Да ради швапска кола за целу Крајину, а и ова наша, па и руска по потреби, и то је исто, само још простије. И није му лоше ишло, добар је Бата мајстор, кажу неки да и дан данас за мерцедесе нема бољег у околини, али пара никако да накупи. Како шта заради, он увече потроши у кафани преко пута.
Једног мамурног јутра, одлучи Бата да затвори радионицу, распрода алат и резервне делове и да отвори кафану, и тако и би. Није дуго требало да посао крене, а зашто и не би? Лепо гостима, а лепо и Бати, сад ради оно што воли. По цели дан се дружи са гостима, мезети и пијуцка, и још и зарађује. Једино није било лепо оном кафеџији од преко пута, сви му се гости преселили код Бате, па је на крају морао да затвори кафану. Не знам шта сада тај човек ради, још нисам срео неког ко се сећа чак и његовог имена, али, ако има неке космичке правде, онда је сигурно отворио аутомеханичарски сервис, лепо зарађује и увече лумпује код Бате.
Постоји много прича и анегдоти о газда Бати, неке истините, а неке и не. Кажу да је неке од њих он сам измислио и пустио у оптицај, да се гости боље забаве. Мени се највише свиђа она како је, као, Бата нашао љубавницу, много млађу и лепшу од њега, као што љубавнице ваљда и треба да буду. Решио он да је изведе негде у провод, али где ће?. Нема места у околини где га не познају, пући ће и брука и прича. Стави је Бата у ауто, па права за Нови Сад. На Петроварадинској тврђави, каже даље прича, има једно место, баш као створено за такве случајеве: и храна и пиће врхунски, а на спрату имају и собе за после, све отмено и дискретно.
Крену Бата да наручује једно за другим, све лепо и са стилом, ако он не зна то, ко ће, да би на крају стигли и до орасница. Гледа то конобар, млад и леп, ваљда му било криво што он није на Батином месту, па решио да се мало нашали. Донесе тражене слаткише, за које иначе важи прича да помажу остарелој мушкој снази, па каже Бати:
„За Вас сам господине, донео дуплу порцију, требаће Вам вечерас.“
А Бата му, са осмехом старог кафанског лисца, одговара:
„Захваљујем на бризи, млади господине, али онда ћу морати и Вас да јебем.“
Да ли је стварно тако било, не знам, али сасвим је могуће да јесте, и ја без проблема могу да поверујем у тачно такав развој догађаја мада многи кажу да је то управо једна од оних измишљених анегдота. Углавном, прича је остала, као и многе друге, у којима је Бата надмудрио неке надобудне младе момке или успешне бизнисмене из Београда, Новог Сада, Ниша или Минхена на пример.
И тако цела прича постаје део система, део легенде која ће надживети и нас и Бату, коме је у свему томе додељена улога борског Марка Краљевића и Насрадин Хоџе у једној личности, која се бори и побеђује духом и другим способностима и млађе и лепше и паметније и успешније, а све редом из неких већих и богатијих градова, претварајући то у нашим главама и у нашу победу, и светећи им се у име свих нас за све оно што они већ самим рођењем јесу, и за све оно што ми из истих разлога нисмо, а волели бисмо да будемо, и заслужили смо стопут више од њих.

Бранислав Бане Димитријевић