KIŠOBRAN

Од како сам се уселио у нову зграду, имам много пријатеља. У добрим сам односима са свим станарима у згради. Сви су јако добри и пријатни.
Међутим, у мојој згради постоји и једна помало чудна жена. Она не прича готово ни са ким у згради, не иде никоме, нити јој ко долази. Једино сам ја добар са њом,  јер је нисам познавао као остали станари.
Да кажем нешто о њој јако је тешко јер је и она сама тешка жена.
Она захтјева да је људи ословљавају са “госпођо”.
Сви јој говоре да се глупира и да може да се прави госпођом али да то она никада неће бити. Вјероватно је то био један од разлога зашто је нису вољели.
Једног дана ја сам се играо вани са друговима, а она је изашла на терасу и довикнула ми:
“Дјечаче, душо моја, хајде попни се до мене да ти нешто покажем, хитно је!”
Ја сам знао да нема сврхе одбијати јер, осим што је била чудна, била је и јако напорна, па сам јој довикнуо:
„Добро, госпођо!”
“Када сам се попео дочекала ме је са пуним столом хране и слаткиша.
„Дођи, сједни“, говорила ми је, тапшући по столици.
Зачуђен, пристао сам.
Затим је почела да ми говори како се зове поједина хране која је била на столу. Али чим је за коју рекла назив и односила ју је, не дозвољавајући ми да било шта од тога узмем.
То сам испричао својим родитељима. Они су ми рекли да је она чудакиња и да не треба да идем код ње.
Дошло је и љето. Сви су станари уживали одмарајући се на својим терасама. И ја сам тада био често испред зграде у којој станујем. Једног дана моја чудна комшиница изашла је да прошета испред зграде, али на наше велико чудо, са кишобраном . Сви који су се ту задесили подсмјехивали су се, а и ја сам био међу њима. Она је сигурно све видјела и чула али се правила да није. То је, ваљда по њеном мишљењу, била једна од идеја коју би нека отмјена госпођа могла да смисли. И сада је она ту, у свом стану, само повученија. Ваљда мисли да пристаје госпођама.

Панто Башић