KIŠOBRAN

Da biste me shvatili morate nešto da razumete. Moram nešto da vam objasnim.
Morate da shvatite – Betmena.
Svi vi glupaci i maloumnici koji ste se nasmejali, nosite se dođavola. Najlepše vas molim da batalite ovu priču. Nema tu ničega za vas.
Jer nećete razumeti, ne možete pojmiti… da Betmen nije pravda.
Betmen je osveta.
Stvar je u sledećem, Gotam ima dva lica, kao Harvi. Jedno je lepo, belo i svetlo. To je ono lice koje svi vide i koje je udobno jer se zbog njega savest ne buni. Drugo je lice tamno, crno i ružno. To je lice ludaka, kurvi, ubica, krvi i bola. To je lice žrtvi kojima je grob improvizovana deponija smeća u gotamskim sporednim uličicama.
E pa, Betmen je deo toga, deo tog drugog lica! On nije maneken vanzemaljac koji se prsi u tesnom kostimu patriotskih nijansi crvene i plave dok nehajno sklanja sa čela nauljeni uvojak crne kose. On nije patetični pubertetlija koji je postao heroj pukom slučajnošću. On nema specijalne moći da mu pomognu da savlada krvnike, samo nešto preskupe tehnike…
Što je najvažnije, on nije dobrica. On je polu-ludi sredovečni milioner koji ima fascinaciju slepim miševima i ne može da spava noću. On je u senci “svetlog” Gotama koji mu je uzeo sve: porodicu, sreću, prijatelje, život, ljubav. U njegovim rukama nema pravde, razumete li?! Samo kazne za zlikovce, jer nije njemu na umu da sprečava zločin. Gde su bili svi kad su njemu klali najbliže?! To se ne da, ne može se sprečiti. Suze će teći, ali osveta će ih obrisati.
A šta ostaje Betmenu od duše posle krvoprolića, to zna samo Brus Vejn kad se probudi tela zakrpljenog i zašivenog od metaka i uboda nožem. I njegova je veličina i tragičnost u tome što u svom zamku on pati sam. I strada… A niko ga neće videti obasjanog oreolom sveca, jer on je deo crnog Gotama. On zapravo jeste crni Gotam.
On nije pravda.
On je osveta.

*    *    *

Sećam se da tek što je zima popustila. Možda je bio kraj marta. Možda početak aprila.
U Akademiji je bilo veče tribute bandova Nicku Caveu i Bad Seedsima. Čekali smo to dugo, iako smo znali da se retko kad može dogoditi da cover band bude makar pristojan. Ali to nije ni bitno. Krenuli smo iz parka kod hotela “Palas” da uličicom pored SANU-a izađemo u Knez Mihajlovu. Bilo je nešto pre ponoći. Ispred su išli Davor i Mirsada. Zagrljeno i pripijeni jedno uz drugo onako kako samo mogu dvoje da se zagrle koji dugo nisu imali nikoga u životu i još im je u srcima rovita slutnja sreće što ih čeka. Glasno su se smejali, bili su pripiti, ali nikome nije smetalo. Ona je došla iz Sarajeva da studira ovde i kad se smejaal imala je one rupice u obrazima. Pričala je često o tome kako zarpavo Kuran mnogo više prava daje ženama, nego što tumači islama priznaju. Bila je pametna. I lepa.
Damir je tad već uveliko bio neuspešni student filozofije, zagovornik sopstvene egzistencijalističke struje “optimističkog sarkazma”. Njemu je sve bilo dovoljno dobro za sprdanje, a neprocenjiv je bio u sposobnosti da od nesreće u svom životu pravi fazone. Njih dvoje su planirali da uskoro otputuju za Sarajevo, pa je Damir tada prepričavao naglas svoju viziju kako ga Vehabije jure Baščaršijom da ga sunete a Mirsadin ćale dobacuje za njima “Sve će to babo u supu”. Ona se smejala.
Iza njih smo išli Hendriks i ja. Taj čupavac je po običaju gnjavio sa rifovima, tablaturama, akordima, skalama, lampašima i kojekavim još izrazima koji mi ništa nisu značili. Nekako sam skrenuo temu na naše “taktike”. Kad stoje dve ribe od kojih je jedna ružna, a druga dobra jedan pravi diverziju tako što odvlači pažnju ružnoj, dok drugi koristi manevarski prostor da odvoji lepoticu. Zapravo, u većini slučajeva smo obojica odlazili kući sa ružnim devojkama koje su litre piva pretvarale u boginje.
Damir nam je bio najbolji drug. Znali smo se iz osnovne škole. Te noći smo se prisećali tih dana. Mirsadi je bilo zanimljivo da sluša velegradske dogodovštine, nama je bilo zanimljivo da je zasmejavamo. Damir je bio srećan, sigurno.
Mirsada je počela da prepričava kako su njena braća i ona znali da tokom Ramazana beže od kuće na kratko, preko dana i u centru kupuju pržene girice koje su posle krišom jeli iza zabačenih, neuglednih taraba.
Tad je najpre poletela psovka “majci muslimanskoj”, a odmah zatim je šamar zavšrio na njenom obrazu. Pala je na pločnik, kod ćoška Filološkog fakulteta. Brzo sam preleteo pogledom ka svojoj desno strani, i odmah mi je bilo jasno. Neke vucibatine, neke malodušne pizde lica skrivenih iza šalova, neki sa ćelavim glavama, neki u jaknama iskrpljenim jarkim trobojnim amblemima, neki glupi, ružni i zli toliko očigledno da sam u mahu to odmah video. Bilo ih je više. Ne mnogo, ali dovoljno. Hendriks i ja smo odmah skočili na njih, Damir za nama. Valjda je zastao da podigne Mirsadu sa poda. Počela je tučnjava, udarci, psovke, povici… Glupi klinci su vadili oči jedni drugima.
Ubrzo je postalo jasno da su jači i njihove pesnice su sve češće završavale po Hendriksovoj i mojoj glavi i stomaku. Damir se tukao sa dvojicom istovremeno. Bio je krupan, jak. Vaterpolista pre fakulteta. Videlo se da je snažniji od obojice koji su ga napali. Ali mene je neko udario u vilicu i ja sam kroz bol utrnuća shvatio da ne mogu da zagrizem. Prošlo mi je kroz glavu da ćemo pasti na pod i da će nas išutirati kao vreće govana.
Odjednom su udarci prestali. Izvukao sam glavu iz ramena i pogledao ka tim bednicima koji su podvijenih repova bežali ka Studentskom parku. Čuo sam samo “sranje” i “beži, beži”! Oka zatvorenog hematomom, Hendriks me je povukao za rame. Damir je iza nas ležao na podu i stenjao. Nisam znao šta mu je. Mirsada, kojoj je obraz otekao, klekla je pored njega i jauknula. Nad njim je stajao jedan od tih kurvinih sinova. Jedan žgoljavi ćelavac u fajerci i maskirnim pantalonama. U predimenzioniranim martinkama sa belim pertlama, sa tupim pogledom i rošavim licem. Sa bezizražajnim licem nad Damirom kome se glas od bola menjao u ropac.
Zapamtio sam ga. Sve sam na njemu primetio. Pobegao je za svojim drugarima. Za svojim vitezovima.
Mi smo klečali oko Damira. Nismo znali šta ga boli. A onda su kolena na mojim farmerkama postala topla i cvena od krvi koja se širila ispod Damirovih leđa.
Nisam primetio da je onaj govnar u ruci držao šilo za led. Mirsada jeste, zato je vrištala.
Da je Hitna pomoć došla pola sata kasnije, Damir bi bio mrtav. I tada sam muriji objašnjavao šta i kako. Uzalud. Samo sam mislio kako da stignem do Urgentnog. I tad sam dobio još nekoliko šamara, ali to nije bilo bitno. Pustili su nas, Mirsadu, Hendriksa i mene tek nešto posle četiri ujutru da vidimo Damira. Bolje da ga nismo ni videli.
Sutradan su nam rekli da je te večeri nestalo struje na Akademiji i da koncerta nije ni bilo.
Mirsadu su roditelji posle nekoliko nedelja vratili u Sarajevo.
Damiru je bubreg bio skoro neupotrebljiv i život mu se sveo na hemodijalizu. Prestao je da se smeje. Nije hteo nikoga da viđa. Sedeo je u sobi po ceo dan i izlazio je samo do prodavnice. Ispisao se sa fakulteta. Odbijao je Mirsadine pozive i nije joj odgovarao na pisma, smatrajući da bi time samo nanosio bol oboma. Strašno je smršao i dobio maslinaste podočnjake. Hendriks i ja smo videli to na slikama koje nam je njegov mlađi brat Sivi donosio povremeno.
Zaboravili smo ružne devojke iz Akademije.

*    *    *

Bio je 25. decembar. Bilo je odvratno veče u Beogradu koji se topio zajedno sa sivom i smeđom bljuzgavicom koja ga je zatrpala. Živeli smo u prednovogodišnjoj depresiji, kao biljke, kao bezumni zombiji.
Sivi, Hendriks i ja smo bili u Zahumskoj ulici, neka žurka koju su nepoznate devojke pravile u stanu svojih roditelja gde su pozvale nepoznate ljude da piju njihovo piće i gaze blatnjavim cipelama skupocene tepihe.
Sivi, Damirov mlađi brat, je postao deo ekipe. Džoker. Zamena. On je dobar klinac. Pametan. Srčan na brata.
Stajali smo kod krovnih prozora jer je bilo malo kiseonika u vazduhu. Napolju je počela da pa pada kiša, za koju je bilo jasno da će do jutra grad pretvoriti u klizalište. Išlo mi se kući. I njima dvojici. Već je bilo pola četiri ujutru i ljudi su polako odlazili. Pijani, veseli, bezbrižni. A mi smo znali da će Nova godina proći bez Damira. Da će doček proći sa nekim nepoznatim i stranim fizionomijama. Biće samo taktika sa ružne i lepe ribe i jutarnjeg mamurluka.
Spremali smo se da krenemo.
Da smo krenuli samo nekoliko trenutaka ranije ne bismo videli ulazna vrata kako se otvaraju i kako na kroz njih prolaze tri tipa. I on.
Ćelavi vitez.
Tada je već bilo kasno.
Rekao sam im, naredio sam Sivom i Hendriksu da ostanemo još.
Ćelavi me se očigledno nije sećao. Možda se ničega nije sećao, jer je možda još nekoliko puta od proleća izbo nepoznate prolaznike u bubrege.
Pošto sam objasnio ovoj dvojici koga netremice gledam, tela im se ukrutiše. Čekao sam samo da mi neko zucne sa molbom da idemo pa da mu odvalim jedan pandurski šamar. Osećao sam da mi plombe postaju tesne za rupe u zubima. Brisao sam znoj sa vrata. Morao sam nešto da uradim. Morao sam da priđem ćelavom degeneriku i da mu objasnim šta je uradio. Njih četvorica pederčina su se isprekidano cerekali gledajući neku devojku kao puzi do kupatila da povraća. Rekao sam Sivom da ode da joj pomogne. Morao sam nešto da uradim. Morao sam.
- Da mu odsečeš uvo?! – začuo sam  Hendriksov glas.
Jesam li ja to rekao? Kad?
Ali da, zapravo da. Ta je ideja bila moja. On nije čuo Damirove jauke i Mirsadine krike, stoga šta će mu uho? Gluvom uši ne trebaju. Njima treba objašnjenje. Spoznaja.
Više nisam mogao ni o čemu drugom da mislim osim o njegovom uvetu. Postao sam opsednut. Kiša je postojano udarala iznad moje glave o krovni prozor. Prestao sam da trepćem dok se moja svest skupljala u tu mesarsku nameru. Hoću njegovo uho u mojoj šaci! Želim da imam taj trofej. Ne zbog Damira, ne zbog Mirsade, već zbog sebe. Sebično. Krajnje.
Otvoreno sam rekao Sivom kad se vratio šta hoću da uradim. Rekao sam mu da je taj govnar odgovoran za sjebani život njegovog brata. I šta je jedno uho spram uništene egzistencije. Damir će celog života morati da gleda svoju krv kako cevčicama teče do nekog aparata koji je prečišćava i opet vraća u njegovo telo jer mu bubreg izboden šilom to više ne može da radi. Šta je jedno uvo prema toj agoniji? ŠTA?!
Sećam se da sam rekao “Vi ga samo držite”, a da nisam ni razmišljao o onoj trojici sa kojima je došao. Hendriks i Sivi su se premišljali. To sam iskoristio da podignem glavu i pogledam kroz strme prozore.
Kiša. Pada po gradu koji je uronjen u tamu. Anemična svetla u daljini deluju kao svetonik i jedino što se vidi su na nebu konture olujnih oblaka. Mrak. Divni, mirišljavi mrak. Polako sam otišao i zaključao vrata, opirući se porivu da trčim i vičem. Zatvorio sam vrata od velike dnevne sobe u kojoj smo se nalazili. Zatvorio sam prozore na krovu. Počeli su da se magle i prepliću sa snopovima kišnice koji su se poput vena slivali u oluk, pa na sporednu ulicu. I tad mi se učinilo da sam video. To…
Crno rogato lice sa kockastom vilicom što je sa krova gledalo u mene. Oči su me pekle i trljao sam ih. Utvara se stopila sa nebom, a u sobi kao da se digla para koja me je podigla sa poda. Na stočiću pored televizora je bio nož kojim su sekli limun. Sad je već bio u mojoj ruci. Dao sam znak Hendriksu i Sivom u obliku nemog vratnog grča. Ćutke su pošli za mnom.
Uhvatili su ga ispod ruke, digli sa fotelje i oborili na pod. Bio je pripit i sporo je shvatao. Loše za njega. Ona tri majmuna su pokušala da krenu ka nama, ali jedan pokret nožem pred njihovim licem i obećanje da će videti grkljan svog jebača ako se ne sednu nazad vratilo ih je na kauč. Idemo dalje.
Očekivao sam koprcanje i vrištanje.
Ali nije zucnuo, reči su mu zapele u grlu. Neobično, ali mislim da ništa naručito nisam osećao. Dok je ukočeno gledao u mene, strahom koji mu je razvlačio zenice, ja sam rukom prišao njegovom uvetu i prineo nož. Počeo sam da sečem. Meso je podatno čeliku. Oštrica mi je skrenula, pa je mesto uz lobanju krenula ka sredini školjke. Kako sam mogao to da pretpostavim? Nije bilo puno krvi, i uskoro sam držao komad njegovog uha.
On je ležao držeći se za ranu. Sivi je plakao. Hendriks se drao, čas na mene, čas na njega, čas na njegove drugove koji su sedeli paralisano na kauču. Ja sam pokušavao da razumem. Možda bih se i ubedio da je sve moja uobrazilja da mi prsti nisu bili lepljivi i da nisam držao komad mesa među njima.
Ponovo sam otvorio prozor da udahnem vazduh. Bilo je hladno i vlažno, grad je još bio u mraku, i sad su gotovo sva svetla bila pogašena. Zamahnuo sam rukom i bacio uho, napolje, u noć… Bacio sam ga gradu.
Ali ne i nož. Nije bilo gotovo…
Morao sam da odem odatle. Uplašio sam se. Međutim ne samog čina, nego toga što ga nisam razumeo. Osetio sam neku slatku šupljinu u grudima. Bio sam neprijatno smiren posle svega. Možda da odem od Damira, da mu kažem, pomislio sam. Ali već je kasno, sigurno spava. On je ionako mrtav čovek.
Da odem u policiju? I šta da kažem? Odsekao sam svinji uvo, verujte mi!
Krenuo sam ka Višoj poslovnoj školi. Na sebi sam imao svoj kaput. Istvoremeno napeti i smireni, moji živci su mi zadavli najviše brige. U ušima mi je zujalo. Zbog čega?
I tad se setih. Pa ćelavi je zapravo sve vreme vrištao. Urlao je tik pored moje glave. Kako ti nisam čuo?
Jedino objašnjenje je bilo da sam i ja gluv. Evo sad, pomislih, isto ništa ne čujem. Za par dana je Nova godina a nemoguće da sve deluje kao da je mrtvo. Gluv sam!
U ruci mi je i dalje bio nož. Tad osetih jasno prazninu u svojoj glavi, odmah blizu slepoočnica. Čudan osećaj, kao zub koji se sprema da zaboli.
Slepima ne trebaju oči. Nemima ne treba jezik. Stoga gluvima ne trebaju uši.
Jasno, morao sam i sebi da isečem uho. Dobro je da sam imao nož sa sobom. Bilo je klizavo na ulici, pa sam rešio da se sklonim na trotoar. Jedan automobil se više od drugih popeo i skoro da se približio ogradi od oronule cigle. Bilo je taman prostora da jedan čovek po strance prođe. Legao sam tu na bok.
Bilo je bitno da ne ponovim grešku. Dobro sam opipao mesto gde se uho spajalao sa glavom. Jasno! Školjka kao da se spaja sa lobanjom. Mora polako i tik uz glavu da se seče. Pomislio sam da li da krenem od resice ili odozgo. Bolje odozgo. Deluje sigurnije po preciznost reza.
Ništa nisam čuo. Možda sam i ja vrištao. Niti je puno bolelo, niti je bilo mnogo krvi. Opet mi nije bilo jasno šta se događa. Nastavio sam da režem. Osetio sam da je ta strana glave topla i da mi ne treba kapa. Još par poteza po resici i gotovo. U mojoj šaci se opet našlo uho.
Rastužio sam se. Setio sam se Damira. Kako je sve to tužno. Ljudima rastu uši, i to na glavi, a oni ne čuju, nego ih seku. A Damir je ionako mrtav čovek. Hemodijaliza je mučenje. Grad je mrtav. I crn.
Legao sam na sneg, bacivši nož preko ograde. Uskoro sam zaspao. Sanjao gradske parkove oivičene visokim zgradama. A u tim zgradama su bile pećine. U jednoj od njih sedeo sam ja.
Na nekom kamenu sam sedeo i glavu držao u rukama. Nisam imao jedno uho.
Samo se čulo neko šuštanje u daljini. Nešto je seklo vazduh. Mrzelo me je da se okrenem, ali se približavalo.
Tad shvatih.
Ja nisam pravda.
Ja sam osveta.

*    *    *

Izjutra me je probudila neka štikla koja me je bola u leđa. Devojka me je psovala jer nije mogla da uđe u svoj auto. Podigao sam se, i odmah mi je bilo jasno da se svega sećam od sinoć.
Tad je i devojka videla moju ranu i pobegla.
Jutro je bilo gluvo i pusto. Svud naokolo bila je glazura od sinoćne kiše. U retrovizou sam video skorenu krv. Bilo je oko 8 časova. Znao sam da je Damir budan. Nisamo se bili videli mesecima pa sam krenuo do njega. Da mu ispričam sve ovo. Da zajedno budemo tužni. Ipak je on mrtav čovek.

Eto, tako je bilo.
Ne, neću ni duvan ni kafu.
Samo mi olabavite malo ove lisice, šake su mi pomodrele.

Danilo Lučić