KIŠOBRAN

Nedaleko od njene kuće, iznad nivoa naselja, odakle se video čitav grad, nalazilo se polje kukuruza. Nije to bilo nepregledno polje, mogao sam da ga obuhvatim pogledom a ako bih se potrudio mogao sam i da izbrojim sve stabljike. Stajale su ispred mene, visoke ni do struka, mlade i pune života. Za tren sam skrenuo pogled i one su se pretvorile u nekakve radnice u fabrici tekstila, sve obučene u zeleno, spremne da na znak šefa smene krenu u obaranje norme. Bile su robovi ljudi koji su ih doneli ovde dok su još bile male, tako reći seme. Vetar ih je šibao danima a one su se grčile, savijale, izdržavale nemoguće kako bi i sutra ponovo trpele. Sunce ih je pržilo, nekada nije bilo vode danima, paraziti su ih grizli a one su i dalje rasle. Do danas su izrasle taman dovoljno da me zakriju kad sednem ispred njih. Iz ove pozicije sam mogao dobro da vidim njenu kuću.
Nikad nisam prišao bliže.
Sedeo sam na vrhu kosine koju je obradjivao starac. Ipak prvo sam primetio vola i kao hipnotisan nastavio da blenem. Sunce je rastopilo bele oblake i počinjalo sve više da peče. Vo je isprva vukao plug sporo zatim sve brže i brže. U jednom trenutku, zakleo bih se, da sam izbrojao osam nogu, u sledećem šesnaest, pa i tridesetdve.
Brzina je postala nemoguća. Starac je nestao u hladu oraha a životinja je sada potpuno radosna trčala po livadama i pašnjacima. Plug se pretvorio u mladunce koji su trčali za ocem sada i svi su bili slobodni. Nisu više bili robovi zemljoradnika.
Unezvereno sam tragao za starcem jer on je radio za njenog oca. Hteo sam da ga upitam ponešto ili makar za njeno ime.
Zato sam morao da se odvažim da sam sidjem u njen kraj. Drvene bandere koje su nosile napon radosti odredjivale su put niz brdašce. Obično su bile od jednog debla nevešto istesanog ali bilo je i onih što su ličile na veliko slovo A. Izgledale su kao da se pomeraju. I stvarno, sa svakim mojim korakom i one su koračale. Kako je samo njima bilo, ceo život ukopanih nogu, na jednom mestu, ne pomeraju se, stoje. Sad su pustile korak. Srce mi je lupalo sve brže i brže a bandere su trčale sve brže i brže. Hrabrost koja neminovno raste u pojedincu što je grupa veća u meni je plavila oči, kvasila mi je čelo i dlanove. Sada više nisam bio sam. Robovi  žičanih krila pretvorili su se u visoke ljude dugačkih nogu i kratkih ruku, koji su oduvek sanjali da osete sijalicu, da im jednom sine…
Ideja mi je bila neophodna. Ideja šta dalje. Dobro sići ću dole i šta onda?
U njenu ulicu ušao sam sam. Prošao sam pored njene kuće. Kada sam bio ispod prozora duboko sam udahnuo mirise iz njene sobe. Obrazi su pocrveneli i kao posramljen pretrčao sam na drugu stranu ulice. Seo sam na klupu ispred obućarske radnje dve kuće dalje. Odmah sam ustao kako neko ne bi pomislio da čekam obućara.
Klupa je ustala za mnom. Obratila mi se krajnje prijateljskim tonom.

-   Ceo život sam na nogama i stvarno sam svašta podnosila.
Jedva sam čekala da stigneš da malo ustanem. Znaš sanjam kada ćete doći zajedno.

-   I ja isto! – odgovorio sam ne skidajući pogled sa njenog prozora.

–   A kada će se vratiti obućar? – pitao me je jedan čovek rukom tražeći da se okrenem.

Kako me je dodirnuo prizvao sam se svesti i kao oparen otrčao niz ulicu.

–   Pa gde ćeš, rekao si da ga i ti isto čekaš? – čuo sam ga kako se dere za mnom.

Đorđe Aćimović