KIŠOBRAN

Sedela je zavaljena u fotelji, opuštenih ramena i oklembešenih usana. Prosto je visila sa sedišta, prelivajući se preko njega sa svih strana. U sebi nije imala ni najmanji tračak volje da učini bilo šta. Mrzelo ju je i da diše. U kući osim nje nije bilo nikoga. Muž je bio na poslu, a deca u školi. Znala je da treba da ode u kupovinu, da spremi ručak, da počisti, namesti krevete i radosno ih dočeka kada se vrate.
Prizivala je sećanja: prvi izlazak sa sadašnjim mužem na igranku; venčanje; sreća kada je rodila prvog
sina; useljenje u kuću; ushićenje kada je rodila drugog sina. Ništa. Jednostavno, ništa nije moglo da
je pokrene. Napolju je sijalo sunce i bila joj je mrska ta svetlost i čarobnoplava boja neba svuda oko nje. Vreme je prolazilo. To prepodne, podne, poslepodne… Proći će kao i jučerašnji bezlični dan, i onaj pre njega i svi trenuci svih proteklih godina.
Pomislila je da bi mogla da uzme kofer, spakuje u njega nasumice nešto stvari i ode bilo gde. Ne bi zažalila ni za čim što ostavlja i nije zbog toga osetila krivicu. Pomisao na odlazak pokrenula je njeno telo. Počela je dublje da diše. Povukla se unapred, razmrdala ruke i noge, protrljala dlanove i skoro ustala. Odjednom, ni za to nije imala snage. Sunčeva svetlost nemilosrdno je provaljivala kroz prozore u dubinu kuće i pržila njene iluzije o promeni. Vratila se na isto mesto, teško dolazeći do vazduha od sumornog razmišljanja o sopstvenom životu.
Prvo će deca doći iz škole. Pritrčaće joj, ona će ih ovlaš poljubiti, nezainteresovano će pitati šta ima novo, neće slušati njihovo čavrljanje. Onda će početi da se svađaju, da galame, trče po kući, traže da jedu, da se presvuku… Neće im ništa reći. Maštaće o odlasku na neko daleko ostrvo, na neku visoku planinu, u neku najtišu tišinu, pod neko najviše drvo. Sama.
Kasnije će muž doći sa posla. Prići će joj, ovlaš je poljubiti, pitaće uzgred šta ima novo, znajući da nema ništa, uključiće televizor, opominjaće decu da budu tiša, pitaće kada će ručak. Neće mu reći ništa. Razmišljaće o okeanu, dok postavlja sto i gleda kako ćutke ručaju.
Taman, veliki oblak zaklonio je sunce. Dunuo je svež severni vetar. Negde su se sa treskom zalupila vrata. Krošnje oko kuće pobunile su se šuštanjem lišća. Snažan severac širom je otvorio prozor iza nje i rasterao učmalu toplinu letnjeg dana. Ustala je i izašla na terasu. U duši je nešto počelo da joj se migolji i vrpolji. Nebo, crno kao mastilo sipe, nadvilo se nad gradom. Sevnulo je. U njoj je zaigralo. Vetar je povijao stabla. Grmljavinom je zapevalo njeno srce.
Dok je besnela oluja, a kiša se stuštila kao da bi da napravi novi Potop, zaglušujuća buka prirode uvukla ju je u svoju magiju. Napravila je nekoliko uzdržanih koraka po terasi. Nalet vetra ju je zapljusnuo kišom. Istrčala je u dvorište, vođena čarolijom koju nije razumela i kojoj je verovala. Zbacila je sa nogu papuče i gazila po mokrom travnjaku. Voda joj se slivala niz kosu, lice, haljinu. Zaplesala je. Podvriskivala je da nadjača brundanje neba nad sobom.
Kada je oluja počela da se smiruje, polako se popela stepenicama u kuću, ostavljajući tragove mokrih stopala za sobom.
Dečaci su došli iz škole. Pritrčali su joj. Obojicu je prihvatila u zagrljaj, pitala ih šta ima novo, slušala njihove glasiće kako se nadmeću, dala im ispeglanu odeću da se presvuku, smejala se sa njima dok je završavala ručak. Muž je stigao sa posla, prišao joj i ovlaš je poljubio, pitao šta ima novo misleći da nema ništa, uključio televizor i zaspao pre ručka.
Kasno uveče, uzela je kofer, spakovala u njega nešto stare odeće, odložila ga u orman, oprala sudove, pokrila usnulu decu, legla pored muža i zagrlila ga.

Gordana Vasić