Verovatno nema onih koji nisu gledali crtani film o velikom, crnom, andaluzijskom biku Ferdinandu, koji je od koride i borbe sa toreadorima, više voleo da mirno sedi na proplanku i – miriše cveće. Crtani film je divna Diznijeva adaptacija (1938) istoimene knjige za decu Manroa Lifa (1936).
Međutim, manje je poznato da je Ferdinand zaista postojao i da je za njegovo postojanje vezana jedna lepa i sentimentalna priča.
Književni i animirani lik Ferdinand, u stvarnom životu zvao se – Civilon. Oteljen je početkom davnih 30-ih godina na jednom imanju kraj Salamanke, u Španiji. Njega je odgajao bišvi toreador Alvarez koji je, još pre nego što je Civilon odrastao i postao poput onog u crtanom filmu – zastrašujuće veliki, crni bik, shvatio da ovaj bik nije poput drugih. Naime, Civilon je pristajao da ga Alvarez hrani iz ruke, tapše po ogromnim leđima i češka. Čak su i deca smela da mu priđu, a on ih je samo nezainteresovano posmatrao i nikada ih nije napadao.
Koliko je ovo bilo neobično, govori i činjenica da španski bikovi nisu ni nalik običnim bikovima. Španski bik je jedna od najopasnijih životinja na svetu. Izuzetno je brz, snažan i veoma agresivan. Njegova agresivnost nije nimalo slučajna. Uzgajan je da bude takav i rezultat je veoma pažljivog, vekovnog odabira.
Ta, na prvi pogled Civilonova „miroljubivost“, nije smatrana manom, već znakom izuzetne plemenitosti. Naime, Civilon se borio samo sa dostojnim protivnicima.
Priča o neobičnom biku brzo se pročula. Civilon je postao poznat, o njemu su pisale novine, često je bio na naslovnim stranama.
Civilon nije razočarao u koridi. Borio se sa čuvenim toreadorom El Estudianteom u Barseloni.
„Korida je počela, a Civilon je odgovarao očekivanjima. Napadao je, a Luis Gomez (El Estudiante) ga je susreo sa par lepih veronicas. Onda su, kao i obično, ujahali pikadori. Civilona su gadno uboli, ali je on nabo na rogove oba konja, bez oklevanja. U tom trenutku publika se rasrdila i zahtevala da se bik poštedi. To je odmah odobreno.“ („Male istorije“, Peter Englund, Geopoetika, 2009).
Povremeno se dešavalo da posebno hrabri bikovi budu pošteđeni i da koridu napuste živi da bi nastavili život kao priplodni bikovi. Tako je bilo i sa Civilonom.
Međutim, pojavio se jedan veliki problem – kako ranjenog i preko mere razjarenog bika izvesti iz arene?
U publici je sedeo onaj Alvarez sa početka priče. On je uzeo malo sena i bez straha ušao u arenu. Civilon je istog trenutka jurnuo, spreman da napadne. U publici je nastala grobna tišina.
Onda se dogodila nesvakidašnja stvar koju publika i krvlju natopljeni pesak arene još nisu videli: Civilon se naglo zaustavio kraj Alvareza, protrljao svoju njušku o njegovu ruku i – pojeo seno. Alvarez ga je mirno izveo iz arene, praćen oduševljenim pokličima publike.
Vlasnik Civilona je odlučio da ostavi bika još u areni, da mu zaleči rane pre no što ga prebaci na ranč.
Bilo je to 1936. godine.
Trebalo bi da je ovo kraj priče o Civilonu, da bi sama ta priča imala srećan kraj. Srećan po Civilona.
Nažalost, nije bilo tako.
Te godine se, 17. jula, vojska na čelu sa generalom Frankom, pobunila protiv zakonite vlade u Španiji. Dan kasnije, prilikom opsade Barselone, jedna grupa vojnika probila se do arene. Bili su gladni. Tamo su pronašli Civilona, ustrelili su ga i zaklali na licu mesta.
Tog jutra počeo je strašni Španski građanski rat.
Ana Janković
Svrstano u: Priče | 6 komentara
Autor: Ana Janković
Komentari
Članak je objavljen 26.12.2009 u 2:30 pm i svrstan je u Priče. Dostupan je RSS 2.0 feed za komentare. Možeš da ostaviš komentar, ili trackback sa svog bloga.
Odlično, majstore.
Ako jednom budeš odlučila da objaviš knjigu sa pričama o životinjama, obradovaćeš mnoge ljude.
Potresna i na vrlo zanimljiv nacin ispricana prica.
Nazalost, rat ne stedi nikoga, a u gladi su velike oci i malo srce.
Kao radoznali citalac ipak se pitam da li se ovo stvarno dogodilo i da li je uistinu Civilon ustreljen istog jutra kad je poceo Spanski gradjanski rat ili je ova poslednja recenica takva da bi citaoce poput mene podsetila ponovo, na jedan originalan nacin, da su u ratu ljudi gori od zveri.
Kakav god bio odgovor, prica je izuzetna.
Hvala vam oboma.
Nažalost, priča nije moja i nažalost, istinita je.
Čitala sam jednu lepu knjigu (”Male istorije”) i u njoj divnu priču o “istoriji umiranja”, tj. o španskoj koridi. Tu se pominje i bik Civilon.
Malo sam ovu priču izvukla iz konteksta i prepričala je za potrebe mog profila na Fejsbuku.
I mene je potresla priča o Civilonu, i ispada da je on bio jedna od prvih žrtava Španskog građanskog rata. To mi se učinilo nekako simbolično. Isuviše.
Civilon jeste Ferdinand iz crtanog filma.
Pre skoro dvadeset godina bila sam u Barseloni. U okviru turističkog paketa bila je i korida. Odbila sam sa najvećim gnušanjem. Ili bi me u areni strefio infarkt ili bi me zbog cmizdrenja izbacili da ne unižavam “veličanstvenost” trenutka kada bika napune onim kopljima, a onda dođe hrabri toreador i dovrši posao.
Izgleda da je to ipak ne razumem. I drago mi je zbog toga.
Razumeš, kao sto razumem i ja i mnogi drugi.
To je samo nastavak onog rimskog “Hleba i igara”, pri čemu su igre krvoločne, jer rulja uživa u krvi i spektaklu.
…Ali ti, naravno, nisi deo nje, jer je takva zabava – ponižavajuća, kao što je bila i borba gladijatora.
Pozajmila sam ovu priču i stavila je na svoj Trg.
Nije prvi put da pozajmljujem odavde nešto što mi se dopada (ni poslednji), te je red da vas obavestim u nadi da mi ni ovoga puta niko to neće zameriti.
Pozdrav!
Ne zameram. Naprotiv, hvala ti.
Prica jeste i lepa i sentimentalna, jos i plemenita. Neophodno je da price imaju tu dimenziju.
Ja sam citala nedavno nesto malo o Spanskom gradjanskom ratu – kakav je to krvavi uzas bio..
Spanija je pocetkom 20-og veka jos uvek bila dobrim delo feudalna zemlja, sa aristokratijom na njihovim latifundijama i ogromnim masama stanovnistva u uzasnom siromastvu; bukvalno su gladovali, obespravljeni i bez ikakve nade za bilo sta. Kada je etablirana Druga Republika 1931. pokusali su sa razlicitim reformama, ukljucujuci odvajanje crkve i drzave, agrarnu reformu… uz sve podeljenosti, otpore i uspon fasizma u Evropi nisu verovatno imali nikakve sanse. Sve to baca jednu dugacku i mracnu senku na ceo taj deo sveta, i sve ostale koji su samo posmatrali, nezainteresovani.
Tokom mnogih buna, nemira i ustanaka, bas tako negde tokom 1920-ih, seljaci su na jednoj latifundiji, uzgajivacu bikova za koridu ubili nekoliko bikova, da bi se prehranili verovatno. Nakon sto su se stvari vratile na staro, aristokrata je za svakog ubijenog bika naredio egzekuciju 10 seljaka. Ne samo sto je on prosao nekaznjeno (verovatno nije ni pomislio da bi uopste postojala mogucnost da ga neko kazni) vec se, kazu, i Frankove godine pokrivaju zaboravom u savremenoj Spaniji, sa porukom da je proslost ostala iza i da treba ici napred. Treba, ali kako.
Ljudima su neophodne dobre, sentimentalne i plemenite price. Treba od necega poceti.