KIŠOBRAN

Stajao sam nepomičan i gledao taj okean vulkanske lave.Taj prizor je bio veličanstven ali i u isto vrijeme i strašan.Znao sam da je kraj blizu, a sve je počelo tako bezazleno. Nisam trebao izaći iz kola i pratiti stranca.
Te noći sam se vraćao sa dalekog puta, kiša je dodatno otežavala moj put . Iako je kiša jako padala, primjetio sam  osobu u crvenom koja mi je davala znak da stanem.Mada nisam skoro nikad primao strance u kola, sad sam se sažalio i stao neznancu.
Tek kada je otvorio vrata od kola vidio sam da je odjeven jako čudno, imao je crvenu togu na sebi , na nogama sandale a na glavi lovorov vjenac. Kako nije bio period maskenbala, pomislio sam da je ovaj tip skroz lud, ali djelovao je jako naivno.
Izvolite, brzo zatvorite vrata  -rekao sam. Stranac brzo uđe u automobil i reče: Hvala ti neznanče, neću ti ovo nikad zaboriti.
U rukama je držao neku knjigu crvenih korica, koju nisam odmah primjetio.
Sada mi je sve je jasno kad sam ostao sam  u ovom grotlu gledajući vulkansku lavu, ali u daljini  sam primjetio da se neko približava , ličio je na onog stranca.
Upravljao je nekim vrstom plovila , nalik  drvenoj skeli..
Da , taj stranac te noći u mom autu, nije progovorio ni riječi. Molim Vas da mi ovdje stanete -rekao je. U daljini se  vidjela crvena rijeka, nikad je prije nisam primjećivao.
Hvala još jednom stranče-spasio si me -reče i ode u pravcu rijeke.Tek kad sam se vozio par minuta ugledao sam da je na suvozačevom mjestu , ostala knjiga , ona sa crvenim koricama.
Kiša je u međuvremenu stala i ja odlučih da mu je vratim. Stao sam pored puta i krenuo ka crvenoj rijeci.
Tek kada sam se približio vidio sam da je to rijeka ali od vulkanske lave. Vodila je pravo u utrobi zemlje, okrenuo sam se i počeo trčati. Ali nije bilo izlaza udario sam u providno staklo koje bilo između mene i rijeke.
Tada sam se okliznuo i padao i ja ne znam koliko.

I eto me sad, neznanac na skeli se približava , paklena vrućina topi našu kožu , ali ja se ukrcavam.
-Zdravo stranče-znao sam da ćeš se vratiti reče on.Vidio sam tvoju čistu dušu i uzme knjigu iz mojih ruku.
Kada smo došli na granici kapije ovog i njegovog svijeta, nije postojao način da pređem. Nikakvog oslonca nije bilo i on iscjepa par stranica iz svoje knjige i baci na uzavrelu lavu, one se začudo nisu istopile.
Sad idi stranče, idi slobodno, hodaj po listovima-reče on i odgurnu me sa skele.
Pažljivo sam skakutao po listovima, bilo je kao u  snu.
Kada sam izašao, rijeke nije više bilo , ni providnog stakla ,a kiša je ponovo počela da pada.
U kolima je bila crvena knjiga, imala je naslov ”Komedija”.
Listajući knjigu primjetio sam da nedostaje veliki broj stranica iz jednog poglavlja.
Nedostajao je ”Pakao”.

Županović Milenko