KIŠOBRAN

Данас сам као неко недорасло ђаче слагала да ме боли стомак и нисам отишла на посао. Можда и нисам слагала, ако се болови душе могу манифестовати као болови у стомаку. Тешко ми је да пишем о овоме, а да не звучим патетично. Многи неће ни разумети извор из којег, мало по мало, попут таласа навире, подмукло и незаустављиво, бол од којег ми се стеже грло, а очи пуне сузама. Па, ко би такав отишао на посао?
Читаве ноћи сањала сам диван сан: лето је, а ја по плажи Борског језера трчим за малим црним псом. Необично је то да, осим нас, иако је лето, на плажи нема друге живе душе. Будила сам се неколико пута, али бих се увек враћала тамо где сам у сну стала. Како заспим, а замрзнута слика оживљава: час ја трчим за псом, онда ме он превари, сачека ме, скочи на мене неколико пута, пун оне псеће радости, онда трчим ја прва, и све тако… Читаве ноћи.
Снови су варка, на јави је истина.
Имала сам пса. Малу кују, црну као гар, без педигреа. Није јој ни био потребан. Ниједан пас није био тако леп, сјајне, дуге и лепршаве длаке, умиљат и добар. Пронашла сам је случајно, на Бадње вече 1991. године. Сви који ме познају, знају да нисам особа склона да верује у провиђење, усуд, симболику бројева, боје ауре, хороскоп. Али, тај дан као де је у себи имао нешто посебно, нешто што је учинило да се сви делићи уклопе, као да их је померао неко у чију сигурну руку не треба сумњати. Нити у његове добре намере.
Тада сам била студент – у посети родном граду и родитељима. Које ли су то силе удесиле да у тада новој вишеспратници не ради лифт, што ме је, мимо обичаја, приморало да сиђем низ степенице и на другом спрату наиђем на двојицу клинаца који су мували по рукама маленог пса.
- Шта то радите, вас двојица? – издрах се ја одмах, рачунајући на изненађење које ће тај повишени тон изазвати.
- Ништа, играмо се. – разрогачише очи њих двојица.
- Пас није играчка, зар вас то нису учили родитељи?
И пре но што сам стигла да размислим, топло клупко се за тили час нашло у мојим рукама. Заборавила сам намах где сам пошла, вратила сам се кући и стоички издржала запиткивања своје мајке о мом менталном здрављу, о томе ко ће пса чувати, хранити, чистити за њим. Међутим, како је њен рафал јењавао, тако је и она сама, све чешће, погледавала у минијатуру која је тешком муком покушавала да прескочи праг.
Остала је код нас готово седамнаест година. Није живела псећим животом, она је иначе, за нас одавно и престала да буде пас, а постала нешто много више.
Празно је сада без ње.
Тешим саму себе да бих и ја волела да једног дана скончам на исти начин као што је и она: од старости, у сну, без болова, окружена онима које волим и који мене воле.
Њено време сада стоји. Моје незаустављиво граби.
Збогом, драга. Видећемо се ми опет.

Ана Јанковић