KIŠOBRAN

Malo je stvari koje u ovo doba, kada je u automobilima avionska ( pazi molim te, satelitska navigacija ) a u avionima svemirska tehnologija, čovek može da uradi za sebe uzdajući se samo u svoje telo i svoju rešenost da savlada prepreke. Malo je, takodje, mesta na koja amater, kao ja, može da stigne snagom svojih mišića i još više volje, a da su tako blizu nebu. Da sedne gore, gde se čuje samo huk vetra, i da gleda zatalasan reljef obojen u dve nijanse zelene boje – svetle livade i tamne šume.  Zato mi je svaki dolazak na Zlatibor, prilikom koga se ne popnem na Čigotu, polovičan užitak. Nešto kao voćna torta bez šlaga… Ma još gore, kao suva slanina bez luka…
Nije mi ovo prvi uspon na Čigotu. Činio sam to i ranije, pet – šest puta. Ipak, izmedju njih prodju meseci pa i godine, i možda je zato svaki interesantan kao prvi. Mada, i da se penjem iz dana u dan, svaki put je izazov nov, a uvek isti pogled sa vrha svaki put sagledam iz drugog ugla ( izgleda da mi se kičma polako krivi ).
Čigota je vrh Zlatibora, jedan od najviših, sa svojih 1400 ( i nešto ) metara nadmorske visine. Za razliku od najvišeg, Tornika, koji je šumovit, ona je prekrivena pašnjacima i šume je mestimično okružuju ali na pristojnom rastojanju od samog vrha. Od centra naselja i poznatog jezera, do nje vodi staza od oko dvanaest kilometara (u oba smera) i treba savladati visinsku razliku od oko 400 metara.
Sve sam ja to znao pre nego što sam prvi put krenuo, i priznajem, malo sam razmišljao. Navikao sam da takve razdaljine prelazim kolima ili autobusom, a i do stana na petom spratu radije idem liftom. Ponekad zavirim u ženine časopise ( znate one rubrike “Sada ćemo vam argumentovano pokazati da vaš muž nije idealan…”) i pronadjem se u priloženoj tablici idealnih težina. Vidim da sam od idealnog bolji za nekih deset – petnaest kilograma. Znajući sve to, bio sam siguran da neće biti lako, ali ubedio sam sebe – treba samo hodati i hodati, a to si naučio davno i vežbaš već skoro četiri decenije.
Prva etapa puta vodi od centra do vrha na kome je spomenik borcima NOB-a koji su poginuli na ovom prostoru. Put je dobar, asfalt i kocke, i uspon od oko sto metara visinske razlike se prelazi relativno lako. Na kraju te etape, na vrhu brda se malo zadržavam i upućujem pogled ka svom cilju, ka Čigoti. Čoveku koji skoro ceo svoj život provede stešnjen sivilom gradskih zidova, i koji u svojoj memorisanoj zbirci ima malo pogleda u daljinu, dužih od sto, dvesta metara, ovo rastojanje se čini ogromno. Izgleda mu kao da će ceo dan pešačiti do vrha, a istina je da tu razdaljinu može da predje za sat – dva. Krećem…
Druga etapa vodi stazom koja se malo spušta sa brda, prolazi pored nekoliko kuća, i blago se penje i zavija iza sledećeg, nešto manjeg, brda. Uspon je mali, i noge prosto požuruju jedna drugu. Kuća više nema i dalekovod ispod koga prolazim je poslednja stvar koja narušava lepotu i sklad prirode. Sa moje desne strane, padina prekrivena gustom borovom šumom. Miris četinara mi puni nos i grudi, nastavljam prijatno opijen njime, lako i hitro, kao da lebdim, ne osećam sopstvenu težinu. Šuma se završava i izlazim na ravnu prostranu livadu. Ali, na kraju etape počinju prva iskušenja…
Iznenada ulazim u fazu “duša u nosu”. Vrlo strma padina mestimično pokrivena niskim četinarima kojom dominira jedino veliko drvo koje je označeno u turističkim kartama – “Jedini bor”. Koraci su sitni, uslovljeni konfiguracijom terena, mada noge još mogu. Problem prave pluća, grudi se šire do krajnih granica, ali im nedostaje bar još par stotina alveola. Ipak, odmor u hladu bora me polako vraća u normalu. Znam da je na putu do vrha, ovo drvo i njegov hlad, poslednja zaštita od avgustovskog sunca.
Celim putem borim se sa rojevima dosadnih muva. Ne grizu, ne hodaju, samo se zakače i miruju, kao da i njima treba samo prevoz do gore. U početku sam mahao kapom da ih rasteram, a kasnije sam video uzaludnost toga pa sam put nastavio sa desetak grama dodatnog tereta. Negde pri vrhu smo se moji saputnici i ja baš sprijateljili i malo je nedostajalo da počnem da pričam sa njima ( kao Čarls Lindberg sa “svojom” muvom, u avionu, negde iznad Atlantika ).
Na kraju proplanka, iznad bora, počinje nova etapa, ni teška ni laka. Livada sa blagim i srednjim usponom bi bila laka da telo već nije umorno. Prelazim je uz nekoliko kratkih odmora, na nogama. Tokom njih, još ne gledam na ono što me čeka, gledam nazad u ono što sam prešao. Odavde se već vidi Ribničko jezero, koje mi je, iskreno, mnogo lepše kada se gleda iz blizine, sa obale, nego sa ovolike razdaljine.
Poslednjih i najtežih trista metara. Etapa koja se u mom slučaju može nazvati “duša u nosu a unutrašnji organi – kud koji”. Čini mi se da nešto kucka tamo gde bi, po mom skromnom znanju anatomije, trebalo da bude jetra. I noge koje su do sada slušale, svojim hitrim koracima se skoro čak i rugale plućima, sada postaju teške, bolne… Znam, sutra, dok se budem premeštao po krevetu i pio aspirine, žena i dete će me začikavati: “Deda, deda, šta ti je trebalo da se penješ gore?”. Znam i da je to nemoguće objasniti, ali da vredi… Metri postaju kilometri a ugaoni stepeni nagiba – radijani. Strmina je takva, povijena napred, da se vrh uopšte ne vidi. Koliko god da čovek ide, čini mu se da je do cilja stotinak metara. Možda je ta iluzija i dobra za nas koji smo na izmaku snage.
Konačno sam gore. Dva vrha i malo udubljenje izmedju njih, podsećaju na neko džinovsko sedlo. Malo ko se ovde popne sa osmehom, ali zato na samom vrhu, osmeh gotovo nikom ne izostane. Sedam, tačnije padam na zemlju, a drhtava ruka mi poseže ka rancu, za “dozom”. Narvozno cepam papir i tu je pred mojim očima – čokoladica. Munjevito nestaje i to bez uobičajene griže savesti. Sigurno sam potrošio više kalorija nego što ona ima. Da, da… Uzeću još jednu. Tek onda zapažam da i drugi svoji uspon proslavljaju na sličan način. Nekoliko šarenih omota govori o tome. Istina, ima i onih koji više vole voće, pa je okolina “ukrašena” i korama pomorandže. Ja to neću učiniti. Greh je oskrnaviti ovu lepotu, i zato prazne omote vraćam u ranac.
Dok šećer polako ulazi u krvotok, gledam na sve strane. Vidno polje – pun krug, preglednost limitirana oštrinom vida i izmaglicom u daljini. Tornik, Ribničko jezero, magistrala, naselje, i mnoga brda meni nepoznatg imena. Jedva vidim spomenik, iako je visok dvadesetak metara. Čudim se koliko sam se udaljio od njega za manje od dva sata. Sa druge strane nepregledni pašnjaci, blage padine i nekoliko kuća.
Sedeo sam na vrhu već dosta dugo, savladan umorom a još više opijen lepotom, kada je iza mojih ledja prošao krepki starčić u belom. Pozdravili smo se kratkim pokretom glave, ali se on, na moje iznenadjenje, nije zadržao, već je nastavio put ka sledećem vrhu. Obučen je kao turista, a koristi jedva primetne staze i kreće se baz napora, kao meštani. Koraci su mu brzi i laki, pa deluje kao da lebdi po rajskom beskraju. Za trenutak mi je izgledao kao neko sa drugog sveta. To me prebaci na sledeću dilemu, da li raj izgleda baš ovako? Voleo bih da je tako, dobro, možda kod one stene da ima i jedan televizor i frižider…
Dugo sam odlagao povratak. Želeo sam da se što duže zadržim na vrhu, da slušam šum vetra i pažljivo u svoja sećanja upišem poglede na ova lepa brda, pa da ih kasnije, tokom sivih i sumornih zimskih dana trošim polako za popravljanje raspoloženja. Znate ono, neko na sastanku šesti put priča isto, a vi samo zažmurite i zamišljate ove predele… Ipak, sat me je upozoravao i pozivao: “Nije ti ovakav život dodeljen, hajde nazad u tvoje stanište!”
Povratak je bio fizički lak, mada je iziskivao pažnju i tehniku. Mojim zglobovima naviknutim na kancelarijske prepreke, kamenje na putu nije bilo po volji. Podjednako su smetali i fiksirani, oštri kamenčići, kao i oni slobodni i okrugli koji počinju da se kotrljaju kada stanem na njih. Ipak, malo na svojim nogama, malo na ovim prirodnim rolerima, brzo sam se vratio. Još jednom sam pogledao lepoticu sa strahopoštovanjem. Sada, sa mnogo manje straha, ali i mnogo više divljenja i poštovanja.

Dragan Lazarević