KIŠOBRAN

Ferdinand Selin je pisao blog. Jedino što nije imao internet, mobilni telefon i tehniku za daunlodanje i aploadanje. Svaki je pikarski roman zapravo blog. Da li mi je Selin pao na pamet zato što posle II svetskog rata živeo u Danskoj?
Otišao sam u kapitalizam na dva meseca a kao da sam vremeplovom otišao u SFRJ šezdesetih.
Danci slave 1. maj antifašistički, kao što i plakat najavljuje, okupili su se svi levičari, trockisti, socijaldemokrati, udruženje za ujedinjenje severne Koreje i Danske, sindikalisti, komunisti, staljinisti. (Ipak, nećete naći nijednog Danca a da je protiv članstva te dežele u NATO paktu. Samo u dilkarnici.)

Peku se pljeskavice, miriše roštilj, ali ipak i ima nečega što na našim urancima nije bilo – čurasa, španskih uštipaka nalik tulumbama, i indijskih specijaliteta, osjeća se kari, ima tajlandske kujne, a od limenki s pivom se ne vidi travnjak Fælledsparkena. Ovaj čovo s brcima nije Simo Dubajić, on samo vaše pare od piva daje Palestincima, a ova ekipa mapetovaca na štandu ima Staljinove knjige i proglas o poželjnom ujedinjenju s Korejom. I to onom Korejom u kojoj čovjek nema ‘leba da jede, ni gaće nemaju, samo njihov ludi predsednik ima tri para (antinuklearnih, predsedničkih), ali imaju dalekometne rakete i nuklearni reaktor.

Protestuju, ipak, protiv EU i na letku koji dele piše “šta će nam dva ustava?”  i “treba li Europa sve da nam određuje?” (Miroslav Tuđman bi prste oblezival), peva se rokenrol i hardrok za radničku klasu (s jedne bine čuje se akustična bandijera Rosa), i stari i mladi piju pivo i krkaju roštilj, i sve je to antifašistički, i samo fali pasulj – oko vatre, naravno – ali i bez toga se osećam kao da sam se vremeplovom vratio u 1960-te i 1970-te. Da, negde oko 1970. godine su se u danskom parlamentu svađali treba li dopustiti avionima NATA da lete preko njihove teritorije. To je naravno bila samo pozornica, jer su u isto vreme danski udbaši sarađivali s CIJOM na prisluškivanju vlastitih antivijetnamskih studenata, a pre toga su tajno i protuustavno imali američku bazu u svojoj deželi od slatkiša i keksa.

Kad se samo setim da u Beogradu nije moguće osetiti ni nagoveštaj solidarnosti među radnicima ili makar trunku građanske neposlušnosti, na primer kod nedavne seče platana u Bulevaru revolucije, ili rušenja parkića na tromeđi zvezdarskih ulicâa Toneta Tomšiča, Batutove i Bulevara. Malo potpisa, još manje onih koji su izišli vanka. Onda se prisetim jedne poruke s facebooka –„… ima da izađem i da grlim platane. Ne znam što će učiniti, ali ja ću da ih grlim“ – dođe mi nešto tužno.

Ima se šta naučiti od Danaca, ako ništa, ono da vredi biti idealista. Tek sada mi postaje jasno koliko sam zapravo bio blaziran, sve pod maskom kul-pesimizma.

Među pijanim klincima kojima je ovo pre svega nešto kao Exit festival, šunjaju se Korejci i Pakistanci koji nisu došli na provod (a ni da podržavaju komunizam) već da skupljaju limenke i boce, jer za jednu se dobija 1 kruna (to jest kuna za drugove Kroate) u radnjama, i od toga se dapače može i sastaviti kraj s krajem, pod uslovom da ništa drugo ne radite već 16 sati dnevno kljucate boce. Vjerojatno ti Korejanci i ne bi želeli ujedinjenje s Danskom, jer šta ako i Hamletova postojbina postane sirota? Od čega će onda živeti?

Ali, te ženske čarape… Kopenhažanke su dakle najnemarnije čarapanke u zapadnoj Europi, od deset žena barem će ih 8 imati pocepana ta pokrivala za hodaljke. Njima ne smeta skupa bunda – da:: ovde nije već leto kao na Balkanu, temperatura je oko 12-14 stupnjeva svaki čas rominja kišica – dakle bundica, ogrlica, vidi se da je to ženskinje bogato, a onda iscepane čarape u cipelama s potpeticama. I – jedan običaj koji podsjeća na Balkan. Kese. Kopenhažani ni pet para ne daju na firmirane torbuljake. Ofucane kese su im dosta. Živi dokaz za onu poslovicu o ambalaži i sadržaju.  Četsitam sebi što sam poneo kožnu jaknu – uveče je samo plus dva, para izlazi na usta i ja moram da tražim rukavice an rasprodaju, ovde je, bre još varljivo proleće koje liči na jesen. Koje zatopljenje?!

Pored jezera Pibling i Osterdam trče džogeri u želji da umru zdravi, kako bi rekao Ranko Munitić. Kuće pored jezera su u zaštićenoj regiji, ali se vlasnici ne trude da ih održavaju. Sve djeluje prašnjavo, avetinjski, kao u muzeju voštanih figura. Podsjeća na scenografiju filma Sleuth, onog originalnog s Caineom i Olivierom.

Tko to kaže da su čvarci poznati samo u Slavoniji i Serviji? Evo danskih čvaraka. Kupuje se u kesicama, kao čips.

Ovo je za Dance socijalistička stanogradnja.

Moja rezidencija me podseća na rodni grad, na zgradu bez lifta u bivšoj Maršala Tita u Boru. Ustajali zrak budi uspomene i proizvodi setu. Na tren se osetim kao Filip Latinovicz. Gelenderi su iz pedesetih, ovde su stanovale radničke – rudarske i železničke porodice, ali ovaj kraj i jeste oduvek bio poznat kao radnički kraj – Amagerbro, najveća ulica se po njemu i zove, ovde je radnička banka, ovo je uporište one nekadašnje levice, od koje je samo pokoji starac još preživeo od II svjtskog rata, ovdje se zna da je čitava ta priča o aristokratiji i poreklu samo sranje, da su svi najamni radnici, od taksista do profesora, i kraljevska je obitelj unajmljena, tako je i kraljica Margrethe unajmila francuskog noblemana koga zovu rasplodni princ i kojem Danci još ne mogu oprostiti što je u jednom interviewu lakmisleno priznao da je izio čobanac od kučića dok se motao po Kini ili gdjegod već. Aristokracija postoji kao aristokracija novca, i eto vam Paris Hilton, ona si može priuštiti biti tatina maza, ostali moraju raditi, a ako ne će, nek se bohemiraju i prekapaju po kantama za smeće.

Pred vratima na II spratu vidim cipele i papuče, evo ga Balkan, ali na vratima piše najdanskije ime, da danskije ne može biti –  Sørensen. U dupleksu na poslednja dva kata te zgrade ću ja da stanujem sledeća dva meseca. Kada napokon uđem u taj moj čardak na danskome nebu u srčanom zalistku radničkoga centra Ćebenhauna, sva memla iz hodnika moga detinsjtva nestane i ja sam u bergmanovskom stanu, drveni pod, beli zidovi, sve je svetlo, prostrano, velika radna soba s dva troseda, prastarim kasetofonom (!! poneo sam dve kasete sa mojim miksevima), kuhinja je opremljena anglikanskim aparatima za filtriranje kave i periliciom za rublje, u hladnjaku ima preostale šunke, jaja i šargarepe, a drvenim stepenicama se penjem do velike spavaće sobe, kupatila s podnim grejanjem, te sobička za možebitne goste i garderobni ormar. Dole mi je i ostava. U dvorištu, na raspolaganju dva bicikla. Istina je: Ja sam Kopenhažanin. Bar na dva meseca.

**
Opet se prisetim ljevičarske  orgije iz Fælledsparkena. Kako je moguće da naši ljevičari zvuče desnije od danskih ljevičara? Nije moguće da  naši socijaldemokrati rezonujuju okrutnije od zapadnjačkih konzervativaca, nekmoli od sindikalista? U čemu je stvar? Odgovor na pitanje se možda krije u – kazalištu. Sve je u pozi. Miterrand je početkom 1980-ih iz inata Amerikancima držao komunjare u vladi par godina, dok se privreda privatizirala. Jedno pričaš drugo radiš. Levičarska je retorika zapravo samo parada, kao smena gardista u smešnoj staromodnoj odori, ona služi za ukras, kao što i kod nas „europska” retorika služi kao refren koji treba zabašuriti šumsko gospodarstvo istočnoevropskog tipa.

**
U jednoj je kultnoj kulturnoj emisiji Tv Beograd – Petkom u 22 se zvala – tada neviđeno  subverzivnoj, prikazan video spot koji je trebalo da „ilustruje“ svetski istoriju. Kinezi i Korejanci sa svojim zastavama na sletu, pogubljenje nacističkih zločinaca posle Nürnberga, ljudi idu u napredak pjevajući, Staljin se opako smješka i tapše jednom ušlagiranom rukom, ruski pioniri igraju ples smrt u gladnom staljinističkom Sovjetskom Sojuzu, a jedan časnik oblači rukavicu kojim će pridržati vrat osuđeniku koga će objesiti. Zatim, kada je presuda izvršena, ponosno skida rukavicu i nehajno je pljesne o svoj drugi dlan. A glas glumca Miodraga Radovanovića Mrguda veli, na prvo na srpskom pa na engleskom: ”Nema vrline koja ne može biti stavljena van zakona i nema zločina/greha koji ne može stre jebiti ozakonjen”, to jest ”There is no virtue that cannot be outlawed, and there is no sin that cannot be sanctioned”, i bila je to sredina osamdesetih prošlog stoljeća, kulturnjaci su se sporazumijevali kao delfini, Dunja je Blažević dovodila Zorana Radmilovića (koji je glumio tekstove Brane Crnčevića) i Sonju Savić i Dragoša Kalajića i Tirnanića i enfant terribla Rackovića i la fille terrible Kseniju Zečević, ali ko bi rekao da će preživeli staljinisti nakon što su u grob oterali Kiša, isto to učiniti i s tolikim drugima. A to je bilo moguće jer su ljudi pristali na kazalište. Erica je Jong rekla nešto, možda jedino pametno što je ikada napisala – „mladi ljudi misle da su besmrtni; zato ih je tako lako poslati u rat”.

Ali, evo mene u kazalištu, usred Kopenhagena, kuće su lepe poput kulisa, ljudi su levičari bar na jedan dan), kao na  prvomajskim urancima, samo što je na Balkanu taj bal pod krinkama na ljude stavio maske crvene smrti,  a ovde… ovde ljudi valjda umeju da razlikuju kazalište od Folketinga, to jest parlamenta. Prvog minuta dana 2. maja, opet je zavladala kapitalisitčka bundeva a miševi prose po ulicama.

Naravno, gornja je poenta samo knjiško sranje. Nije samo to. Jer se ni u Folketingu danskom ne donose najvažnije odluke, predsednik je Francuske jednako zavisan od američkih odluka kao i danski premijer koga ismejavaju u karikaturama da je pećinski čovek, nije to to, odgovor mi je pred nosem ali izmiče, moram ostati pri stajalištu da su Danci odlučili da igraju u farsi, a ne u tragediji. Dar za komiku i ne shvatati sebe ozbiljno, to je ono što će uvek da fali na Balkanu.

**
Nerebro ulica je jedna od „najglavnijih“ ulica, a na trotoraru („usred bela dana“) leži čovek, ovlaš prekriven belim čaršavom. Ambulantna kola su tu, a bolničar se šetka. Ljudi obilaze ležećeg nesrećnika. Onda uz sirene stigne i policijski auto. U društvu danskih prijatelja skrećem u Griffenfeldsgade, i oni mi obajšnavaju da je to arapski geto. Nemoj tuda uveče, i nikako ne sam. Počnemo se ispitivati koliko gotovine imamo po džepovima. Kao da su svi u toj ulici pijani ili – mrtvi. Jedini belac koga sam video – osim nas trojice – jeste neki sedi starac u invalidskim kolicima koji izgleda ili mrtav ili mrtav-pijan. A onda, samo deset metara dalje – buvlja pijaca, s decom i bakicama. Kopenhagen.

Istog dana, u centru, pored dva, već spomenuta, čuvena kopenhagenska jezera, na kolovozu sedi labud, jedan od zaštićenih simbola grada. Živ je, ali ne može da se makne. Građani, za razliku od prethodnog slučaja s čovekom na trotoaru, brižno opkoljavaju pticu biciklima da je neka kola na zgaze, i čekaju – veterinarska ambulantna kola, koja ubrzo i dolaze. Bolje biti labud u Kopenhagenu nego klošar.

**
U kafeu Laundromat, u ulici brestova (Elmegade) poručujem – na preporuku –
Chai latte, dakle čaj s mlekom. Za mene je to čaj, za njih je to „tej“ koji ima egzotično ime. Gotovo da ima ukus kao topla čokolada, ukus cimeta je vrlo prijatan. Ali, cena nije – 35 kruna. Međutim, na jeftinim mestima nema bežičnog interneta. Pijem taj skupi (ali ukusni) „Chai“ i surfujem na laptopu. Uživam.

Predrag Crnković