KIŠOBRAN

Ispred bazena za plivanje (nalazi se tik do moje zgrade) sede mlade muslimanke pokrivene burkama i ‘aljinama. Policijski auto juri kao na trkama, sirena probija uši. Uspevam da vidim – vozačica, plavokosa, s konjskim repićem. Pored metroa na Amagertorvu, klošari pokušavaju da se zgreju unučićima. U antikvarnici Heerup, u jednoj kućici od kolača stisnutoj između novogradnji, svakog dana prolazim pored dedice koji sedi i čeka mušterije koji doći neće. Prašina pokriva litografije i umetnine, a na oglas „Časovi klavira“ teško da se neko javlja.

Danas je 13. maj i praznik je, a Danci su zemlja koja ima i više praznika od nas, samo što su umesto raznih oslobođenja i revolucija oni dohvatili luteranstvo, pa imaju mnogo specifičnih verskih blagdana koje na primer ni Šveđani nemaju, pa je takav primer bio i Bededag od 30. aprila, što bi se moglo prevesti kao molitveni dan. Slavi se svakog četvrtog petka posle Uskrsa, i sad me podseća jedan Danac koji me pita šta to kucam na hijeroglifima u kafeu, dakle i na Ferojskim ostrvima se slavi. Ali Ferojci (Farani po lošoj navici) su danski Bunjevci, pa je to isto.

I danas je eto neki nebeski praznik (ima „himmel“ u nazivu),  i nije to onaj Dan bezbednosti koji se slavio u SFRJ, ali opet se ne radi. Možda ona priča o protestantskom mentalitetu i nije baš tačna? Dakle, taj dan se slavi „39 dana posle prvog dana Uskrsa.“ Tu neku ulogu ima Jevanđelje po Luki.

Od pre nekoliko dana u stanu imam lale. Iznajmljivanje kućica i parcela za gajenje cveća ali i povrća i voća je hobi i relaksacija za mnoge Dance. Najam košta 1000 kruna mesečno – oko 13.000 dindži – a vi ste na čistom zraku. Na početku dugačke džade Amager strandsvej, koja je inače blizu kopeenhagenske plaže (grad je na moru), nalazi se Gasna stanica, a tu u blizini je Udruženje ljubitelja bašti. Moja urednica me poziva i objašnjava mi kako da nađem put, i dočekuje me s belim vinom i biskvitima od badema. Ali, hladno je kao da je zima. Slikam sadnice budćih malina i jagoda.

U Kopenhagenu je došlo do fuzije italijanske i pakistanske i indijske kuhinje. Indijci i Pakistanci iz nekog razloga misle da će bolje da prodaju svoje „pita-šavarme“ i „durum-šavarme“ (ovo prvo je pakistanski giros u somunu, a drugo je giros u tortilji), ako napišu „mamina pizza“. Sve pizze liče jedna na drugu. Ne mislim tu na čuvenu izreku Svetozara Vlajkovića – „Svaka je žena ista kad se skine gola“, već da je verovatno istina da se najbolje pice jedu u – Sidneju gradu.

Veza peršuna od pola kile koju moram da zamrznem košta 10 kruna, a čini mi se da sam našao i beli luk koji nije kineski.

Za onoga ko uopšte nema naviku da se biciklom kreće po gradu, u periodu aklimatizacije postoji realna opasnost da bude pregažen od – bicikla. Kopenhažani imaju naviku da pričaju mobilnim dok biciklaju, liče mi na indijskog Šivu koji ima popriličan broj ruku, jednom drže telefon, drugom bebu, trećom časopis, četvrtom hrane tu bebu, petom se muče s volanom.

Ulica Amagerbrogade je dugačka, i podseća me na kombinaciju Bulevara revolucije i Vojvode Stepe. Samo nema tramvaja, jer oni su ukinuti okoli 1970, i zato Danci neće nikada u 21. vek, kukala im majka, ostaće zaostali. Kad se setim raskopanog Bulevara oko Lipovog lada, posečenih platana – kao da su nas kaznili za neki novi 27. mart – radnički kraj Kopenhagena mi liči na bajku.

U kafeu Amagerstue u Øresundsveju, simpatična krčmarica primećuje da sam stranac pa me pita odakle sam. Tu sam ušao da se ogrejem i poručim ono što svi normalni Danci piju „elephantøl og gammeldansk“, a prilažem sliku kao dokaz.

Još jedna dobra prčvarnica je Marcel’s Bodega, koja je otvorena do 4 ujutro, sa stalnim gostima. Oba bistroa imaju još jednu prednost osim relativno niskih cena – pušenje je dozvoljeno.

Dok tako pripremam materijal za gurmanski i bajagi boemski bedeker o gradu, ne zaboravljam ni kulturu. U utorak je bilo književno veče u Školi kreativnog pisanja. Norveški pisac karl Uve Knausgor, koji je napravio lom sa romanom o ljubavi mladog profesora i još mlađe učenice, imao je za domaćina Jepea Briksvolda, danskog romanopisca, a uvodnu reč je odrćao Pablo Henrik Ljambijas (danac argentinskog porekla, jasno je odmah).
Dva sata razgovora samo o jednoj temi – je li kniga autobiografska ili je pisac sve izmislio? I – može li „čista fikcija“ da pretenduje da bude autentična. Tokom večeri sam u publici video neke Dance koje sam prevodio (npr. Maju Lukas, izašlo u „Književnom listu“), a onda mi se obratio jedan danski pesnik koji je, ispostavilo se, preveden na srpski, pa me pita poznajem li tog i tog urednika kad je saznao da sam iz Beograda. Poziva me u goste, a onda se ispostavi da stanuje samo dva sprata iznad mog Danca Eriksena čije sam knjige prevodio na srpski.

Kristina Heselhold, čiji sam roman Glavnica stavio na naslovnicu svoje vebstrane, poziva me na večeru i na svoje književno veče. Na žalost, ima i loše vesti – njen muž, odličan pisac i nekadašnji upravnik Škole kreativnog pisanja, mora uskoro na treću operaciju kičme.

Predrag Crnković