KIŠOBRAN

(ZUBATO SUNCE;  POZORIŠTE I ROKENROL;  GRADSKO CUNJANJE I LUNJANJE; SAOBRAĆAJ, SLADOLED I PIVO)

Uz saglasnost srpskog izdavača, eksluzivno objavljujemo odlomke putopisa, za koji je Predrag Crnković već potpisao ugovor, što je potpuno neuobičajeno za naše uslove.

I deo
U pozorištu

U sredu dne 9-oga junija ufatih poslednju priliku da vidim predstavu o jednom od čuvenih sifilitičara, Bodleru – Cveće pakla. To je kabaretska igra, u Pozorištu kod crnog konja (Teater ved Sorte hest), na Vesterbrou. Relativno mlado pozorište, za danske uslove, rođeno 1978. u zgradi koja je pre Talijinog hrama – jao što je ovo isfurano, a di je reč „poklonici“, jado?!, pitam ja sebe  – daklem, pre je objekat bio i garaža, i restoran, i manufaktura koverata, a u prvim godinama rada su beskućnici imali merak baš na lokal, pa svedoci vele da je posetiocima tada sledovala dupla predstava.

Ali, više ne. Već petnaestak godina pozorište dotira i Kopenhaška opština, zašto ne kada su i meni boravak dotirali. Kao i mnoge kuće u gradu i ova je spolja kao od kolača, a strmim drvenim stepenicama ulazite u konobu. Nasred prostorije jedna dama prodaje rezervisane ulaznice a pare trpa u metalnu kasicu. Aromatične sveće i prigušeno svetlo iz lampi pod živopisnim abažurima, drveni rasklimatani nameštaj, vezeni jastuci, tapacirung, kao da ste u nečijoj rustikalnoj dnevnoj sobi. Pomislim da sam video Zijaha Sokolovića koji se ugojio na 150 kila, baš takav tip se šeta, leluja u beloj razdrljenoj košulji kao da imitira Bajrona. Ko zna iz koje je predstave on izašao? Sala ima oko 70 mesta, za mene i urednicu izdavačke kuće ostale su samo najskuplje karte od 165 kruna – a to su mesta prvih pet redova – i ja uključujem diktafon pre nego što sednemo u I red. Sve je crno, umesto zavese su trake od staniola od kojih se svetlo odbija i zaslepljuje, ogledala na sve strane. Nama levo, na kraju bine, na polici, klavirče maleno. Nama desno, meni oko da izbije, štap s „brilijantnom“ ručkom i cilindar.

Čehov nije bez veze rekao ono o o Puškinu koji mora da opali iz pištolja (ili luka i strele, ne mogu sad da se setim), jer eto, sve ovo pobrojano su upotrebili odmah. Šaka se promolila „nama levo“, kao noj koji gleda levo desno i onda prsti bajagi zasviraše po klavirčetu, ali začu se i nahsinhornizacija: muzika sa trake, a nama desno, dohvati pak druga ruka i štap i cilindar, i to je bio glumac Žak Lauritsen, pedeset dve godine ima ali mu ne biste dali više od 140, i on je, eto, Bodler. Izgleda kao nepodgrejani leš, mnogo je simpatičan, i posle se setim da mi liči na Tišmu. Onog pisca, ali onog živog, Slobodana. Sorry Slobodane.

Paolo Mađeli ne bi voleo predstavu – nema ni sise ni ni pičke u njojzi – ali bi Ćirilov prste oblezival, dva muškarca se femkaju, superiška. Naime, Bodler se posle početnog monologa prene i spazi – Smrt. Smrt je inače kompozitor ovoga kabarea, Jens Tolsgor, i on uživo i svira električnu i poluakustičnu gitaru, kao i klavijature, a obojica pevaju. Jens inače izgleda kao Kodžak s brcima i bradom koji pristaju Džingis Kanu. (Možda me podseća na onog Rackovića što su ga kiknuli sa akademije.)

Bodleru se gadi svet, na jednom mestu on veli „lasno je suze liti nad gladnima i političkom korupcijom dok jedeš svoj malograđanski doručak“, on želi izolaciju i na početku demonstrativno zatvara prozor čime se lišava „buke s ulice“ – čestitke toncu. Na kraju, kada mu drugar Smrt kaže da je vreme poći, on ipak želi da čuje zvuke grada poslednji put.

A između, slušamo hardrok a slušamo i „Je t’aime moi non plus“ Serža Ginsburga i Džejn Birkin i jednu mešavinu, kako bi rekli seljaci, egzistencijalističke kuknjave i političke satire. Da ne bude predstava ipak bez ijedne ženske, tu je lutka – kao iz izloga. S perikom, perjem, ogrtačem. Na polovini šou programa, Smrt donese lutku i krene da mami Bodlera ljepotom đevojkom. A on se popali, razgrne ogrtač, pa uz Ginsburgovu šansonu krene da vata lutku bog te vido. ‘Oće Bodler žena da bude. I uzme ruž za usne, namaže se, skine cipele, skine sako, odene ogrtač i stavi periku. Zamislite pokojnu taštu kao kostura, ili Slobodana Tišmu nafrakanog – sorry Slobodane – i eto. Bodler hoće da bude nežan a ne varvarin kao muška stoka. Ali i to ga prođe. Šminku je skinuo posle desetak minuta – pošto nas je zasmejao koketnom igrom i umilnim pevanjem, imitorao je i kan-kan – ali cipele nije obuo do kraja predstave. Čarape nisu bile pocepane, pa čestitke idu i kostimografu. Do kraja života će da me kopka da li je ono pićence koje je popijeno na početku – liker „gameldensk“ ili samo čajić. Na kraju su četiri puta izašli na scenu, jer smo toliko tapšali, a ja sam sa pozornice uzeo malo veštačkog perja koje je s otpalo s ogrtača …

Dvostruka nostalgija

Stalno me prati osećaj već viđenog ili kako bi rekli seljaci deža vi. To me snašlo od onog trenutka kada sam zakoračio u moj kopenheganeski dom u Frankriksgade 33.  Memla zgrade bez lifta, prljavo stepenište nad kojim bi bogoradile naše prosvetne radnice i kenjale kako bi njih lično bilo sramota da im gosti dođu u „tak’i nered“, e to me vratilo u Bor, u zgradu mog detinjstva. Ali još neke stvari podsećaju na stara vremena. Na primer, gradski saobraćaj.

Ko se još seća, nekad (između ostalog i u onim zelenim engleskim autobusima) nekada su putnici ulazili na prednja vrata i samo na prednja vrata, i vozaču pokazivali propusnicu ili kupovali kartu. Posle su uveli konduktera pozadi. Kasnije se to pogubilo pa se ulazi i zlazi i na krov ako treba. Zatim su ukinuli konduktere i uveli „gliste“ i karte koji se overavaju u automatima. Moja profesorka marksizma u I razredu srednje škole je stručno objašnjavala: taj automat je ostatak socijalizma, a kada ne bude automata, bićemo već u – komunizmu, a dotle će i država da odumre, kako su nas učili na kongresima SKJ. Ko se ne seća, ova skraćenica ne znači slaninijada u Kovinu i Jagodini već jedno udruženje koje je bilo avangarda sviju nas. A obaška radničke klase.

E, da se vratim u suncem okupani Kopenhagen godine 2010, osim kada nije okupan suncem već kišom a bogami i gradom, i to svaki drugi ili treći dan. Busevi su u Kopenhagenu tačni i onda kada nisu tačni. Na svakoj stanici semafor obaveštava koliko minuta ima do dolaska busa, a ona satnica koja je okačena zaista i važi, i ljudi pogledaju na sat, pa ako su zakasnili za 45 sekundi  i pobeg’o voz to jest autobus, krenu peške. Doduše, i ovde često vidim prometalo na kojem svetle slove IKKE I TUREN, ili po naški „idem za garažu“, doduše sve deluje sporo, ali, sve štima. Ama baš svi ulaze na prednja vrata. I to po redu, čeka se da i poslednji putnik kupi kartu kod vozača, da svi pokažu povlasticu, da svi otkucaju svoju glistu na automatu koji se nalazi napred, i to deluje staromodno, kao kada naši međugradski busevi staju na svakoj livadi da pokupe staramajku sa kacom sira. I opet se sve stigne na vreme, po satnici, kao da je engleski voz. Čudo. Desi se da vozač i ustane sa sedišta da pomogne bakici ili da – kao meni, neiskusnom putniku a uvek je teško kada se prvi put tura – malo zaobli glistu pre prvog šlogiranja, i sve ide mirno i ‘ladno. I ne samo to, već su busevi opremljeni dugmadima „stop“ koji kod nas uopšte ne rade, pa se i nasred ulice može stati da se pokupi majka s decom u kolicima. (Kod nas sam jednom u životu video da to dugme stop radi, i neki klinci su ga naravno drkali, pa je besni vozač zaustavio bus i isterako klince vanka „Ko je pretisnuo? Ko je bre pretisnuo? Je l’ ja? Nisam ja? Ma kako nisi ti?! Napolje!“)

Kopenhažani i Kopenhažanke su kao supermeni i supermenke. Mislim na pesvlačenje. I na zubato sunce mislim. Kad grane, svi goli, u gaćama, u sandalama, a koga žuljaju sandale ide bos po trotoaru a majicu skine pa na glavu da ga ne udari sunčanica. Oni normalniji skoče u prvo jezero ili kanal plašeći galebove, patke i labudove, a kanala i jezera u gradu ima ko u šipku koštica. A onda dođu oblaci, očas posla, dune vetar i – kao kad se supermen presvuče u telefonskoj govornici – evo svih građana i građanki u jaknama i patikama i dugačkim hlačama. Čudo.

Pozdravi i želje slušalaca

I Danci imaju emisiju na radiju Pozdravi i želje slušalaca. Sada čekate da pročitate nešto u stilu, „… ali,  Danci ne bi bili Danci da to ne rade na… svoj način“, je l’ tako? (A onamo izvodim kako su danci Srbi kakvi bi mogli biti. Pa u tome je štos. Eh kada bi…) E, ako to očekujete, pametni ste. Prvo, evo link da se posluša kako je to izgledalo dne 6. juna, nedelja, neradni kršteni dan, još su svi rumeni i veseli od subote, 5. juna,  koja em beše neradna već  i superpraznična jer to je dan ustavnosti dežele Danske, tada je godine 1849 Kristijan Peti potpisao konštituciju kojom se uvodi parlamentarna monarhija. (Zašto li baš njegov spomenik od svih zovu „konj“? Možda zato što se čiča izglupirao na mnogim drugim poljima, ali o tome kasnije.)
I šta je to tako posebno u tim danskim pozdravima i željama slušalaca? Čestitaju praznike, pozdrave rodbinu… da, da, ali se to plati. I nije štos samo u tome. Emisija se zove Žiro 413, po broju računa koji je uveden daleke 1947 godine, dakle plaža se, ali nije samo to, već se taj novac daje onima kojima fali. Od samog početka je emisija bila zamišljena kao prilika da se pomogne mladima i deci – u nevolji. Isprva su mnoga evropska ratna siročad dolazila na odmor i oporavak u Dansku, a tokom godina je pomoć usmeravana na mlade ugrožene domoroce svih boja.  Prošle je godine tako sakupljeno 400 iljada kruna, a to ako se pomnoži sa 13, koliko je današnji kurs, eto 5 miliončeta. I to je – transparentno – otišlo na poznate adrese, i to mnoge. Neko je dobio samo 60 hiljada dinara, neko 100, ali u prave svrhe, deca obolela od cerebralne pareze, deca roditelja bolesnih od multiple skleroze, 4-dnevno putovanje za 12 mladih Iranaca ispod 18 godina, da se bolje upoznaju s novom otadžbinom, Danskom, samohrane majke da imaju za uskršnji raspust i tako to. I kako onda da se ne raznežite kada slušate ovaj link – dve pesme i najave od 6. juna – nije dakle sve isto, babi Greti srećan 80-ti rojstni dan, ujka Bentu uspešan boravak na odsluženju vojnoga roka u Avganistanu, da bogda se vrnuo u komadu a Talibane ko šiša, i sve to, ali dakle nije poenta da čuješ turbofolk debilanu po milijarditi put već i da pomogneš onome kome treba. Pre tri godine su koncertom (koji su prenosili) proslavili 60-tu godišnjicu, broj žiro računa je ostao isti i svi su sigurni da će novac otići u prave ruke. Tako da pozdrav koji će da pročita domaćica programa i ta željena pesma budu u stvari skromno uzdarje darodavcu. Prvobitno ime emisije bilo „Želje slušalaca a naš gramofon“ (u slobodnom prevodu, parodirajući nekolike naše emisije sličnog tipa s radio Novog Sada i Beograda), ali od 1950. program ima birokratsko ime Žiro 413. Mnogo su se bunili, ali ime ostade.  I zvezde danskog radija su vodili taj program – osnivač Karl Bjarnhof, pa Stig Mervild, Mogens Kilde, Knud Visum, Arne Migen, Arne Onore, Mogens Landvig a glas koji možete čuti na linku pripada Margareti Linhard.  Ipak za kuma cele ideje smatraju Ota Lajsnera, najpopularnijeg voditelja ne samo te emisije već i danske radiotelevizije „u celini“.
Od kolevke do groba prate nas želje iz emiisje Žiro 413, hvale se na radiju Pe 4 – tada je sve to bio jedan, državni radio – i imaju se čime hvaliti. A između dođe matura, upis na fakultet, prvo lumpovanje /redosled se menja, razvojem civilizacije/, diploma, ženidba, rođenje dece itd.  Oto Lajsner, taj legendarni radio voditelj, godinu dana posle proslave 60 godišnjeg jubileja, umro je u devedesetprvoj godini. Zamislite Sašu Zalepugina i Miću Orlovića u jednoj osobi.

Predrag Crnković