KIŠOBRAN

Park 10 para i rokenrol

Sunce je konačno upeklo 2. juna. Dan ranije, kada je kao i uvek svečano otvaranje kopenhaške gradske plače – lučkog kupališta – kišilo je celi dan. Ne pominjem vreme zato što sam odjednom opsednut meteorologijom, kao neki amater koji želi da privid literarnosti svojoj napisotini. I dalje sam saglasan sa epigramom Zuke Džumhura – „nikad nisam razumeo ljude koji se žale na kišu. Život je isuviše kratak da bismo ga proveli kukajući na vreme“. Primetio sam nešto „u vezi tog vremena“ – kao da deluje sugestija: u Beogradu ljudi ne izlaze do samoposluge leba da kupe kad tako pada kiša, ali ovde se to kišuckanje i pišuckanje, ta laka kiša i ne smatra opasnom pojavom. Kao da se ne priznaje za padavinu. Ako pogledaš kroz prozor, vidiš ljude bez kišobrana, a kišica tako rominja da se i ne vidi. Pa tek kad siđeš dole, i osetiš kapi, uvidiš da je za Kopenhažane ovo zapravo normalan dan. Za njih je poplava – kiša. Ljudi idu i bez kapuljača, polako, šetaju decu u kolicima, i nema tu ni kiko kišobrančića, voze bicikl i boli ih uvo za kišu. I eto, o tome sam hteo: kao da sugestija deluje na mene, kad si međ Kopenhažanima, ponašaj se kao Kopenhažanin, i meni toplo. Toplo mi od ono malo sunca, i bogami se i nasunčam na njemu, i to toliko da mi nos izgori tog prvog letnjeg dana, drugog juna na festivalu Copenhagen Live, pa je i pevač iz benda koji je okupio Slash pozdravio „first day of summer“.

Na travnjaku parka koji se zove Tieren – Ti-øren – a što znači 10 para (ili lipa, ili centi) posetioci koriste priliku da idu bosi po travi. Glavu ipak pokriju majicom, i tek uveče mi postane jasno zašto, kad vidim svoj crveni nos u ogledalu, ličim na okorelog alkoholičara iz staromodnih komedija, na nekog skretničara koji u džepu krije pljosku rakije. Do Tierena pedesetak minuta brzog hoda, ulaznica 720 kruna na licu mesta, brz protok ljudi, i tek što uđoh, s glavne bine neko na engleskom pozdravlja Kopenhagen. 13.45, satnica se poštuje, počinje Slash, uključujem i diktafon i vadim kamericu da snimim video klip. Na vreme sam stigao.

Majke s ćerkama, babe s unučadima, tete koje se od sunca štite kišobranom i štrikaju čarape, tete koje se od sunca štite kišobranom i čitaju knjigu, dva matora tipa kao Man in black, ili kao Blues brothers, sa šeširima a na leđima njihoviv sakoa piše Rammstein, žena s velikim cilindrom na glavi, u kolicima– nju su dovezli zbog Slasha, stari hipici, stari pankeri, mladi pankeri i mladi rokeri, čekaju u redu za pivo, ili hitaju do pisoara, ili su već zadremali po ćebadima.

U ušima mnogih vidim neke naprave, i prvi impuls mi je da to protumačim kao neki znak političke korektnosti, valjda gluhonemi imaju badava ulaz ili slično. Ali ne, reč je o zapušačima, koji su prevencija – da ne ogluvite kao Rodžer Daltri, na primer ili većina drugih rok-dinosaurusa  ili posetilaca koncerata. Te zapušače – koncert ørepropperne – prodaju cure s plavim perikama, i one te zapučaše nose okačene oko vrata, kao cigarete i nude zaboravnima.

Beton kao kombinacija piva i žestokog pića se kao što je poznato u Danskoj zove „komplet“, a da bi se izbeglo gomilanje srče na travi, rakija se prodaje zasebno. Opet neke cure nose to okačeno oko vrata, u plastičnim epruvetama – gammeldansk, votka s limunom i mentolom. Pivce se prodaje i na veliko, plastični bokal od 2 litra košta 200 kruna, a ako donesete prazan da dopunite, 175. Tu kantu su mnogi čuvali kao čedo rođeno, okačeno o hlače. Mnogo je brate 25 kruna, za te pare u jeftinijem ćumezu dobiješ dva mala piva. Pisoara ima dve vrste, osim onih mračnih komora ima i kvatro-pišonjara, jedan izum dostojan Nobelove nagrade za ispišavanje, četiri posetioca kojima bešika samo što nije pukla, mogu da se isprazne. Jedan srećnik, u živopisnoj nošnji, a iz šešira mu viri danska zastava kao paunovo perje Franji Ferdinandu, piški i peva, valjda neku islandsku novokomponovanu.

Slash su svirali tačno jedan sat. Poslednji im se ton odlepršao u fejd aut u 14. 45. Ako je suditi po prvim reakcijama publike na njihovu A1 s novog albuma, dobro im se piše. Na pitanje koliko je od prisutnih kupilo novu ploču, dosta se ruku diglo. Što se mene tiče, plan i program sam ispunio kada sam njih video i čuo.

Ostatak sam posmatrao s odobrovoljenom pažnjom, na rezervnom stejdžu su između ostalih bile domaće snage – to je umilni punk, dušu dao za Akademiju – Shotgun Revolution i Black City, a i tekstovi su im na engleskom. Ne bi ih primili na Gitarijadu ni na subotički festival. Pošto sam se načekao u redu i kupio komplet – pivce i colu – vratio sam se tim teretom do glavne bine i seo da danem. Još dok sam stajao pored tezge, Bullet For My Valentine su počeli.  Zamolili su publiku da im kupi ploču, i poslednju pesmu su najavili „Ovo je za vas, jer, you give a fuck…“ Nisam poznavalac, neka ih.

Black City će 5. juna biti predgrupa za AC/DC i time se ponose.

Oko četiri sata park se ispunio, bilo je teško pronaći slobodno mesto za nogu dok se opet probijaš do tezgi, ovog puta da bi nešto čalabrcnuo. Kæmpebøf-sendvič, danski hamburger od junetine, sa slonovskom dozom senfa, kečapa, majoneza i s mnogo kiselih krastavca i – prženog pa osušenog crnog luka. Još jedna kulinarska krasota na koju sam se navadio, pored marinirane haringe. Samo što nijednu ne konzumiram kršteno danski, već na svoj način. Uzeo sam „dve džinovske faširane šnicle“ i sve do uveče sam osećao te ukuse… U stvari, kada bi se ona vatirana zemička koja je bezukusna kao kod mekdonaldsa zamenila somunčetom, hm, bio bi to ekološki burger, nema šta. Faširana šnicla na danski način.

Tada je već trebalo na stopala vratiti čarape i obući patike, jer je prvo zahladilo „tamo dole“, a i iz drugih razloga više nije bilo lako ići bos po travi – i previše se otpadaka nagomilalo, spomenutih praznih epruveta sa žestokim dozama, zgnječenih plastičnih čaša, opušaka, razbacanih pomfrita u kečapu, i drugih zalogaja koji su ispadali pripitim posetiocima. Sve više veselih ljudi koji su cik-cak tražili svoj put olakšanja do pišoara, ali i stari i mladi su najviše na svetu pazili na onaj dvolitarski bokal, to se lepo okači oko pojasa da te bog vidi. Oni koji su ipak kupovali manje doze piva, pa su morali da nose po nekoliko čaša, nisu ni primećivali da su duboko umočili prste u taj rokerski napoj, kao sa izvora što snaša vodu nosi, tako su nosili pivo, klateći se i sve škropeći narod i levo i desno, na smeh trezvenije publike.

Tokom nastupa Slasha, ekipa neke danske televizije je imala zadatak da intervjuiše posetioce metodom slučajnog izbora i da uslika „zanimljive momente“. Meni je bio zanimljiv čika koji je ličio na Fabijana Šovagovića, i koji je bio tonac i pratilac mlađem kamermanu, ali ironijom sudbine baš njemu, toncu, preglasno beše, pa je turio prste u uši. Snimim ja njih ako neće oni mene.

Rokerke u najboljim godinama su se na suncu ogrejale. Niko se ne stidi svojih godina, pivskog trbuha, celulita, perutave kože iznad grudi, veštačkih desni, štake ili same starosti oca joj njenog, ovo je vreme da se čovek razgaći na suncu, na zaista prvom letnjom danskom danu, da nabaci štikle i kockaste čarape ne misleći na krštenicu.

Skank Anansi su se okupili posle deset godina i ovo je bio njihov prvi koncert. Nisam neki obožavalac, ali pri kraju su me oraspoložili, poslednje 3-4 stvari su me naterale da se razmrdam, osobito onda kada je Debora Dajer /Deborah Dyer/ zvana Skin – valjda jer izgleda kao kost i koža iz konclagera – i sama uzela palice i zalupala u velike bubnjeve na sceni. Inače im je nastup bio obavijen – ne velom tajne – već scenskog dima.

Zatim sam opet napravio turu do rezervnog stejdža, i tada prosto nije bilo slobodnog parčeta trave.  Ako omanem kao pisac u pokušaju – a sve mi se čini da će tako i da bude – kao đubretar u Danskoj imam osiguranu budućnost.

Volbeat i Rammstein, danski i nemački metalci su trebalo da budu šlag na torti, ali ne i za mene. Ja sam se tada već vraćao Amager strandsvejem, i tada se desio moj šlag na torti – dvojica Danaca me pitaju gde ima uživo muzika. Eto i ja nekome da pokažem put u Kopenhagenu.

A na toj džadi ima kućica vrednih uslikavanja. Velika, kolonijalna kuća, na dva sprata plus potkrovlje, sa prozorčićima koji kao oči žmirkaju sa crepom pokrivenog krova, na verandi stolica za ljuljanje, na velikom travnjaku neka skulptura od bivšeg stabla, podseća me na spomenik Stevanu Filipoviću, ali da se vratim onoj stolici za ljuljanje, tu sedi – crnac, sa fronclastom frizurom, sedi i pripaljuje cigaretu.

Cunjam i lunjam

*

Kad idem peške od pijace Cvetko, od visokih brojeva Bulevara, pa prema „gradu“, primećujem kako su cure sve „svetskije“ i bolje odevenije, i pejzaž postaje sve gradskiji i gradskiji. Cvetkova pijaca je Bangladeš, još je Gostuški zamijetio potkraj života, Đeram je Rumunija (sad, da li pre ili i posle ulaska u EU, to ćemo ostaviti za kasnije), a već kod Taša smo negdje nadomak zapadnog svijeta. Isto tako, menja se scenografija dok idem s Amagera prema istoku grada, prema centru. Amagerbrogade je neka kombinacija Vojvode Stepe i Bulevara kralja Aleksandra, i tu su banke, radnički stanovi u zgradama od crvene i zelene opeke, a u bočnim ulicama su kućice s vrtovima, manje ili više održavane, zavisno od materijalnog, dobnog i zdravstvenog stanja vlasnika. Ekonomska kriza se i ovde pokazuje u čestim natpisima „Til salg“ /na prodaju/ uz broj telefona, a natpis stoji na izlogu praznog lokala, na sred kojega je gomilica šuta i par kartonskih kutija. Kupujte dansko, i ovdje je omiljena mantra, i doista, „Streetshop“ u Amagerbrogade ne nudi ništa bolju robu od – doduše jednako engleskog imena – Outlet-a prekoputa, samo su kod ovog drugog prodavca cene doslovce duplo niže. Zašto plaćati više kad možete kupiti jeftinu dansku robu, piše na nekoliko mjesta, i da, za nas još nije sasvim jeftino, ali se može podneti, možete kupiti jaknu, hlače, dobre patike i rublje na popust, možete se dakle obući i obuti za 1000 kuna, bez fensi etiketa.  I tako špancirajući prema centru, polako dolazite u bogatiji dio grada. Na Knippelbro-u je razdelnica – tu počinje takozvani centar. S tog mosta vidite „Crni dijamant“, kako zovu biblioteku koju je nadahnuti arhitekt udesio da liči na monolit iz Kjubrikove Odiseje 2001.  Zatim dolaze najvažnije zgrade. Stara berza još s početka XVII veka u sećanje priziva kratki igrani film Terija Gilijema „The Crimson Permanent Assurance“. Tu je i zgrada danskog sabora, preko puta je ministarstvo odbrane i nacionalna banka. Nešto pre Knippelsbroa je zgrada na koju bi Kafka prste oblezival, ministarstvo vansjkih. Tu je do pre nekog vremena radio moj dobar frend – Stig Møller – naime kao ministar spoljnih dela lično je odobrio isplatu honorara za jedan moj danski prevod. Od februara je ministar kulture.

*
U Beogradu ima jedna stara kuća, Manakova kuća poniže Zelenog Venca i jedna kaldrma – ona turistička lopovijada u Skadarliji, i „jedna najstarija kafana“ Znak pitanja. Sve ostalo je posle ‘45. Kada bi neko klonirao tu šačicu istorijskog jada za mažnjavanje love turistima, pa recimo napravio da čitava Palilula tako izgleda, e onda biste imali predstavu šta je Latinska četvrt u Kopenhagenu. Ako ćemo pošteno, nije ni Kopenhagen prastari grad; naime, meni je uvek, patriotski, blo krivo što je barokni Beograd, onaj s početka XVV veka, što ga je Pavić lepo opisao – srušen, Turci dušmani naši su ga naime do temelja srušili, i ja onda mizantropski velim, tada je opandrčio i građanski Beograd. Posle toga, biraj – jal Turci jal komunisti, i šut bolan o Europi. Ali, najstarija je zgrada u Kopenhagenu s početka XVII veka. Eh, da smo imali više sreće. Ali, da se vratim na latisnku četvrt, usred centra, a kućice s zadnjim dvorištima, kao Sava mala – a ima još jedna Sava mala – Nyboder, o tome kasnije – oker okrečeni kućerci, popločana dvorišta a u njemu – đeram. Koji radi. I kafei i prodavnice na sve strane, neke su skupe, služe za pljačkanje turista, neke su fine i ljubazne prema vašem džepu, a i kafei isto tako. Larsbjørnstræde je, tako, jedna od uličica u kojoj možete da se ušuškate u kafiću punom starih hipika i rokera i za 25 kruna da popijete veliko točeno pivo. WC – kao kod naše Akademije, pun grafita, ali prostran, dušu dao da ispiškite pivo.

I u Kopenhagenu je – glede veceja (iliti kloce) – isti kurac kao u Beogradu. Tamo gde je čisto da možete da jedeta sa šolje, tamo će da vas oderu i nema šarma. Tako sam u kafeu Riviera – odvratno inetrnacionalnog imena – dobio pola litre točenog za 55 kruna, i nije me utešilo što su konobari lepo obučeni a ja imao pogled na jezera jer to beše u Østerbrogade (cenjenoj gradskoj džadi).

Zatim, ako neko želi da gleda fudbal kad počnu ovi seljaci da ganjaju kožnati smotuljak, kak bi rekli pederi intelektualci, imate širok izbor: na primer u Store Kongensgade, John Bull Pub, pivce jeftino, a na sve strane televizori na kojem sam u utorak dne 8-ga juna pročitao da će „pouzdani srpski defanzivac ‘Vidik’ da bude spreman za prvu utaklicu s nesvrstanom Ganom“.

Kopenhažanke su stroge ženske. Kada vidim neki par, m-ž to jest, ima nečeg odlučnog u ženskoj, a nešto pitomo kod njega.  Na više mesta čujem kako ima dosta usamljenih  Dankinja, a da im je jedna od glavnih falinki – obrazovanje i nezavisnost. Ispada – po nepotpunoj indukciji – da braća Danci (kao neki) misle da je ženi mesto u kući da pere i kuva, plus onaj strah od žene koja možda više zarađuje i ima „višu stručnu spremu“…
Ima jedna pojava u Kopenhagenu koja je nezamisliva u  Serviji. Zgodna žena u crnim čarapama i lepim cipelama, odevena kao za posao ili večernj izlazak, a – vozi bicikl. Pokazujući hodaljke – koje po sili logike sada moram da zovem vozaljke – pokazujući dakle noge, i vozi ona bicikl, jer po nekim procenama Kopenhagen je najbolji grad za bickliste na svetu, i baš je briga. Nešto mislim da takva kod nas ne bi pristala na manje od džipa ili be-em-vea sa tamnim staklima. Bickle voze svi, i siroti i bogati, i mladi i stari, i čiča u lepom odelu koji se gega dok hoda, i klošar koji bazdi sa sto metara. Ali, Kopenhažanke su opasne ženske. Pri rukovanju vam skrckaju šaku —

Naši kada pričaju o Danskoj uvek krenu sa Akselom Sandemoseom i on mi se već popeo… Sandemose je inače danski Radomir Konstantinović i napisao je dansku filozofiju palanke. Ali… već tokom prve nedelje me je nekoliko Danaca samokritički sačekalo upravo s tim Dancem. Ipak, neću da ga eksploatišem, samo da kažem da je i taj pisac raskrinkao palanački duh. Do daljeg, ja negujem kult tolerantnih Hiperborejaca onako kako sam ih sanjao.

*

Sunce je zubato i varljivo u Kopenhagenu. Osim toga, izlazi pola sata pre  nego „tamo daleko“, a zalazi sat i po, i više, kasnije. U pola deset uveče još je sve svétlo.  Krajem juna osetljivi stranci počinju da koriste maske za spavanje, jer im se od tolikog svetla poremeti ritam.

Ponekad imam dojam da niko ne radi u ovom gradu osim došljaka. Italijani, Pakistanci, Iranci. Da nema njihovih pizzerija i kebaba i šavarmi, kao da ljudi ne bi imali šta da jedu  kada ih glad iznenadi kasno. I rade ti doseljenici, samo im guzica viri iz pećnice i ljubezni su i radišni, i zaradili su svoj boravak.

Ima i belih klošara. I muških i ženskih, i svih uzrasta. Nisu voleli školu, rekle bi naše babuskere i učiteljice, pa eto im. Štede cigarete, kao i naši, kad nekuda žure, ugase tek upaljenu, pa u džep. S guštom otvore limenku piva na klupi, i pripale nešto što opasno sliči džointu. Ili je samo sačuvani okrajak nikotinske doze.

Crnčići dosađuju ljudima dok prolaze trotoarom, ali i rođeni Kopenhažanin, crvenog nosa i s modricama po licu, cik-cak hoda, ume da startuje na prolaznike, žicajući za još koje pivo ili ih samo grdi.

Kinoteka ima dva kina, Carl i – u suterenu – Asta. Asta Nielsen bi se po seksepilu mogla da uporedi s  Hedy Lamarr. U Americi su joj cenzurisali filmove. Glas joj, kažu, nije bio na nivou izgleda pa joj je pojava zvučnog filma sasekla karijeru. Bila je danska internacionalna zvezda, u Nemačkoj je napravila bum, ali se kad je videla nacizam, vratila sekući. Posle rata se posvetila likovnoj umetnosti i pisanju.

Restoran se  u kinoteci zove – Glad (Sult). Da, po filmu koji je snimljen po romanu Knuta Hamsuna.  Kada uđete u kinoteku, i ogladnećete, jer tako miriše na gulaš i pljeskavice, kao da ste u blizini kioska „Nišlija“ koji je nekoć pravio zazubice u podnožju zgrade beogradske televizije, preko puta restorana Taš.

I dok idete ulicom Store Kongensgade, idete bogatom ulicom. Ovo je poslovni kraj, ne više radnička četvrt. Esterbro je posvećen Šveđanima. Ne samo da imaju stoklholmsku ulicu već i aleju Daga Hammarskjölda, a da sve bude u stilu, jedna mala, baš mala, bočna ulica zove se po Olafu Palmeu. I tako idući pješice, dolazimo do željezničke stanice Esterport, a tu je i istoimeni hotel, nadvožnjak i galerija Slobodnog centra za savremenu umetnost, gde je do sredine maja bila izložba „Koloristerne“ (ekipa slikara je još 1930-ih osnovala skupinu i evo ih i dalje, bez manifesta i programa, nove generacije se drže), a zatim je smenjuje „Party and Lost“,  devetoro umetnika pravi izložbu o „bakteriji u kosmičkom bućkurišu“.  Ivan Salečić bi prste oblezival. I kada se i to prođe, dođe se do kopenhaških jezera. Uz njih idući možete se, praveći krug, vratiti kroz Nerebro do Amagera. To je otprilike kao  da ste sa Zvezdare pešice otišli Bulevarom do Savskog mosta a onda se vratili Kameničkom ulicom do Zelenog venca pa se popeli do Studentskog trga i onda se spustili do cara Dušana pa peške natrag. Dakle dva i po do tri sata  sporog štrapaciranja, uz razgledanje. U tom samom centru, dve ulice koje stoje uz Esterbrogade – Rosenvængets Alle i Willemoesgade, i s kojih se početaka mogi vidjeti jezera – odlikuju se mirom, ušuškanošću, kao da su nekom selu, na ulaznim vratima ima mnogo indijskih i britanskih imena, drvoredi, bicikli i butici različitih namjena, ali bez gradske buke. Kao da je sve tapacirano.

Predrag Crnković