KIŠOBRAN

František Klapka, konceptualni umetnik moravskog porekla, rođen je između 1927. i 1932. godine, verovatno u okolini Nimbruka. Kao mlad je napustio domovinu, da bi zatim živeo i stvarao u mnogim mestima u Poljskoj, Mađarskoj, Sloveniji, te drugim zemljama u okruženju.
U dva navrata boravio je i na prostorima današnje Srbije: sredinom šezdesetih u Pančevu, Obrenovcu i nešto kratko u Lazarevcu, te početkom osamdesetih u istočnom delu zemlje, ali bez prijave stalnog mesta boravišta.
Svojim idejama o konceptu kao najvažnijem elementu svakog umetničkog dela uticao je u manjoj ili većoj meri na brojne stvaraoce, između ostalih i na O.H.Merina, Františeka i Bronislava Mickijeviča, Šandora Bereca, grupu književnika okupljenih oko M.S.Baša, te posebno B.D.Umbrellu koji je te ideje razvio u tolikoj meri da ih je doveo do sopstvenog apsurda. U svom eseju pod nazivom “Františekov koncept”, on je ustvrdio da je pod određenim uslovima sasvim moguće stvoriti umetničko delo bez sadržaja, odnosno, da sam koncept, ukoliko se dovoljno razvije i pravilno i detaljno uobliči može biti i njegov jedini sadržaj. U poglavlju “Put ili cilj” koje je kasnije bilo predmet brojnih polemika, on čak ide i dalje od toga, tvrdeći da je tako nešto, ne samo moguće, već da u stvari predstavlja i jedini put do savršenog umetničkog artefekata.
Sam František, koji se od Umbrellinih ideja kasnije ipak ogradio, od svojih mnogobrojnih sledbenika razlikovao se po tome što je koncepte za svoje radove predstavljao isključivo grafički, šematizovanim prikazom radnje, likova, odnosa, umetničkog postupka, kao i drugih, često samo njemu poznatih elemenata i detalja. Sve to je činilo vanredno lepe i intrigantne slike koje su u jednom periodu bile veoma cenjene i tražene po galerijama u ovom delu Evrope.
Zanimljivo je pridodati da su ti radovi koji se i dalje mogu naći kod određenih kolekcionara (čak trinaest ih je pronađeno u zaostavštini E.Paunda!), u stvari čine danas i jedini poznati materijalni trag izuzetno bogatog umetničkog delovanja Františeka Klapke. Premda je smatran prevashodno književnim stvaraocem, iza njega nije ostala ne samo ni jedna knjiga, već čak ni pojedinačna priča, pesma ili teorijski zapis, bilo u štampanom ili rukopisnom obliku. Nakon 1982.godine, kada je u Turn Severinu priveden u policijsku stanicu zbog navodno učinjenog carinskog prekršaja, te zatim deportovan uz zapisnik nazad u Srbiju, gubi mu se svaki trag.
Predanja kažu da je čitavog života radio na realizaciji koncepta koji je podrazumevao celinu od trinaest knjiga, od kojih bi svaka sadržavala po trinaest priča, te da je u vreme svog poslednjeg boravka u Srbiji bio pred konačnim ispunjenjem svog velikog cilja. Šta se desilo sa tim rukopisima ostalo je do danas predmet nagađanja.
Pojava zbirke pod nazivom “Trinaesta priča”, zbog toga je uzburkala stručnu javnost, no ipak samo na kratko. Jer,  premda je bila potisana njegovim imenom, već posle ovlašnog čitanja je više nego jasno da ova knjiga svakako ne predstavlja delo Františeka Klapke. Ostaje ipak nerazjašnjeno da li se radi o neveštom plagijatu, ili, što se čini bližim realnosti, o delu nekog od njegovih sledbenika koji je na ovaj način pokušao da ponovo skrene pažnju javnosti na ovog nepravedno zaboravljenog velikana.