KIŠOBRAN

23

Lukina apsolutna filozofija sastojala se u sledećem:

Kada ga Ljubica iz treće klupe u redu do prozora pogleda, tj. kada on pod uticajem tog pogleda zategne mišiće lica kako bi ga izdržao… ne, ne… kako bi za njen pogled, njeno lice i za nju, svoje postojanje pojačao… ne, ne… on tada shvata da u jednom nadnaravnom i nepojmljivo jakom postojanju oduvek postoji; onom koje će Ljubicu učiniti sigurnom, pošto u kosmosu jedino ona to zaslužuje.

Ali onda, dok bude prolazio između redova, sa glasovima predavanja filozofije društvene pravde u ustima, dok bude bio u paralelnom ambijentu onom golih zidova sa tablom i slikama glavnog filozofa teorije društvene pravde i predsednika Predsedništva Partije socijalne pravde iznad table, kao i zvuka svog govora; dok, dakle, bude u ambijentu Ljubičinih očiju iz kojih je svoje „nadnaravno“ postojanje i izvukao; dakle, dok bude u učionici osvetljenoj jednim drugim i suprotnim svetlom u odnosu na svetlo koje je zračilo iz dva portreta iznad table, u jednom kasnom momentu, iskosa – opaziće trag sete u njenim očima; koji dovoljno govori da je sigurnost koju je željno čekala i njegovim malopređašnjim pogledom stekla – sad već počela da joj pomalo smeta; remeti njen ego i stidljivu želju da i sama nešto da. Da Luki nešto da. (Nešto, što se u njoj, naravno, ne bi ni stvorilo – da nije njega.)

I, odmah će Luka, jednom nežnom borom brige, izraz nesalomljivog postojanja sa lica rascepiti i otvoriti za nju. Govoreći time da je, svo  postojanje, spreman da joj prepusti, a sam samo onoliko da postoji koliko mu ona postojanja da.

(U vizijama sveta koji je ambijent njegove filozofije i koji se sa onim u čijem su centru dva portreta njegovim unutrašnjim pogledom paralelno  odvija  –  je i more… što, kao nežno ništavilo (jer u sebi nema ni jednog čvrstog delića), obavija njegovo i Ljubicino telo.

Da bi ih naučilo mudrosti i ljubavi, a nikako da bi ih nadvladalo i povuklo u svoje dubine.)

Petar Despotović