KIŠOBRAN

ili
Koncept je najvažniji…………………………………………………………………………….

I kiša je toga trena počela da pada iz do maločas potpuno vedrog neba, iz oblaka koji se odjednom stvoriše niotkuda, bez i najmanje naznake, bez vetra, bez ičega, i počeše da spiraju prašinu sa ulica, sa krovova, sa naše kose i kostiju i da odnose sav gnus u nesvikle slivnike koji kao da se premišljahu jedno vreme, a onda gladno progutaše sve, baš sve što je hrlilo ka njima, i kao da je na tren život ponovo bio lep, a poredak svih stvari u savršenom redu.
Bio sam potpuno zbunjen.
Lagano podigoh pogled prema licu koje me je sa nadom i iščekivanjem posmatralo.
„I, šta kažeš? “
„Ne znam. Lepa rečenica.“
„Savršena rečenica“, reče čovek, naglašavajući reč savršena, kao da time hoće da dodatno učvrsti njenu savršenost. Upoznali smo se na nekoj od književnih večeri gde je on jedno vreme bio stalni posetilac. Nije bio iz našeg grada, doselio se odnekud sa zapada, nismo znali iz kog razloga, nikoga to nije ni interesovalo. Pričalo se da je pisac, tako je i izgledao, sa dugom prosedom kosom i zamišljenim pogledom barda, upućenim uvek negde u daljinu. Njegova pitanja upućena gostima, razgovori koje smo potom vodili, ukazivali su jasno na to da je dobar poznavalac materije i naš mali krug pisaca u pokušaju poče da se odnosi prema njemu sa ozbiljnim respektom, premda još uvek nismo videli nijedne njegove knjige, niti ijednog jedinog retka za koji bismo sa sigurnošću znali da je njegova tvorevina.
Zatekao me je pozivom na piće i željom da razgovaramo o književnosti, da razmenimo iskustva, a dobro bi mu došla i kakva praktična sugestija. Bio sam znatno mlađi od njega i još uvek bez nekog značajnijeg ugleda, i nije bilo logično da on od mene traži ikakav savet, pa ipak, sujeta mi u trenu nadvlada razum, i ja prihvatih poziv bez ikakvog zazora.
„Da, stvarno je dobra“, odgovorih oduševljeno, gledajući u finim razvučenim krasnopisom ispisani luksuzni papir, zaštićen providnom folijom.
„Kako ide dalje? “
„Nema dalje, imam samo to. “
„Samo jednu rečenicu? “
„Jednu savršenu rečenicu. To nije malo“, reče bard. „Većina pisaca tako nešto nikada u životu ne postigne. Napišu knjige i knjige, ali ni u jednoj od njih nema one prave, savršene rečenice, a to je taman isto kao da nikada ništa i nisu napisali.“
„I, šta ćeš dalje sa njom?“
„Šta god hoću, još nisam tačno odlučio. Ali, mogu takoreći sve, šta god mi padne na pamet. Idealna je da se njome otpočne neka priča ili, još bolje, čitava knjiga. U principu, imam i koncept.“
„Sjajno, nisam znao da pripremaš novu knjigu.“ Naglasak i nesvesno stavih na reč novu, premda nisam bio baš sasvim siguran u to da li je bilo i starih. Prosto sam pretpostavio, na kraju – ipak je on bio pisac, svi su to znali.
„Pripremam, samo što još nisam ni sa kim pričao o tome.“
„I, dokle si stigao?“
„Imam rečenicu i imam koncept, to je i najvažnije. Imam od čega da počnem na najbolji mogući način i tačno znam kako ću da pišem. To je najvažnije, sve ostalo je detalj, suva tehnika.“
„Nisam razmišljao na taj način, ali sad kad te slušam, čini mi se da si u pravu. A o čemu se radi u knjizi?“
„Ne znam. Još nisam odlučio.“
„Čekaj, zar nisi rekao da imaš koncept?“
„I imam, tačno znam kako ću da pišem, jedino još nisam odlučio o čemu će biti knjiga. Nemam još uvek temu, ali koncept knjige imam. Knjiga će biti fragmentirani roman, sastojaće se od niza priča koje će imati nekoliko niti koje će se provlačiti kroz sve priče i tako ih uvezivati u jednu celinu. Imaće jednu liniju koja će biti očigledna svakome, jednu koja će se videti tek kada se pročita cela knjiga, odnosno – kada se stekne utisak celine, a imaće i treću koju neće moći da shvati skoro niko, samo najmudrije i najvisprenije glave.  Kada se sve tri niti spletu u čvor, doći će se do potpunog razumevanja poruka koje knjiga nosi. Biće tu, naravno, i pojedinačnog povezivanja po dve ili više priča, grupisanje i pregrupisavanje, s tim da će i te grupe biti isprepletane između sebe, što će takođe biti vrlo bitan segment za razumevanje knjige kao celine. Sve je jasno postavljeno i razrađeno, jedino još temu da odredim. Imam i naslov.“
„Sad te stvarno ne razumem.“
„Šta tu ima da se ne razume? Imam naslov, knjiga će se zvati Trinaesta priča, ali još uvek nemam temu, nisam se još uvek odlučio, toliko ima mogućnosti. Uostalom, mislim da sam dosta stvari već i uradio: imam savršeni početak, perfektan koncept i idealan naslov; rešavam stvari jednu po jednu na najbolji mogući način, niko ne može da uradi sve odjednom, i Bogu je trebalo šest dana da stvori svet. Tek sedmog je digao noge na trosed i rekao – polako sad, dosta je bilo zajebancije.“
„Knjiga sa takvim naslovom već postoji.“
„Baš istim?“
„Da. Trinaesta priča. Već postoji. Bila je čak i veliki hit.“
„A o čemu se radi u njoj?“
„Ne sećam se više, čitao sam je pre par godina. Bila je prilično zanimljiva.“
„Eto, vidiš! Znači da je naslov zaista perfektan, kako bi inače drugačije postala hit? To što ne možeš da se setiš ničega drugog u vezi nje znači da ostalo možda i nije vredelo bogznašta, ali naslov je definitivno fantastičan. Ne verujem da je ta knjiga imala neki značajan koncept, ne verujem da je imala savršene rečenice, ali naslov – oh, naslov je zaista sjajan, tu nema diskusije!“
„Šteta što više ne možeš da ga upotrebiš.“
„Naravno da ću da ga upotrebim“, reče on. „Naslov je perfektan. Uostalom, čitav koncept mi se zasniva upravo na tom i takvom naslovu, i to ne bilo kakav, nego savršen koncept. Trebalo mi je godinu dana da ga postavim, ne vidim razloga da ga menjam samo zato što je neko već jednom, glupim sticajem okolnosti, upotrebio baš isti takav naslov. Koncept bi, naravno, i sa nekim drugim naslovom i dalje bio odličan, i ja bih zaista bez većih problema, i tek uz par izmena na dosad urađenom, mogao da nazovem svoje delo i nekako drugačije, takoreći bilo kako, samo kada bi zaista postojao pravi razlog za to. Činjenica, međutim, da se radi o knjizi koja je postala hit uprkos tome što u njoj nema šta da se zapamti, govori mi samo u prilog činjenici da je naslov veličanstven i da ne treba da ga menjam.“
„Nisam rekao da u knjizi nema šta da se zapamti…“
„Rekao si da ništa nisi zapamtio osim naslova, za mene to znači upravo to. Nema veze, neću da dozvolim da me to izbaci iz koncepta. Smislio sam već i ime glavnog junaka.“
„Nisi mi to rekao.“
„Zvaće se František. František Klapka. Mada još uvek nisam siguran, nekako mi zvuči suviše obično.“
„Neki Čeh je glavni junak?“
„Nije Čeh, zašto bi bio Čeh? Ne razumem. Nisam razmišljao o tome, mada možda i nije loše da bude Čeh, razmisliću o toj ideji. Naravno, pod uslovom da zadržim princip jednog glavnog junaka i da se konačno odlučim za ime. Ovo mi se vrzma već neko vreme po glavi, ali mislim da je ipak preobično za knjigu. Razmišljao sam i o imenu Abraham Berk ili možda čak – Berkovič, nije ni to loše. Misliš da bi jedan Čeh mogao da se zove tako?“
„Ne znam. Mislim da bi mogao. Pod uslovom da je jevrejskog porekla.“
“Čeh jevrejskog porekla? To zvuči još zanimljivije. To jest, ako se uopšte odlučim za takvu varijantu. U poslednje vreme razmišljam da svaka priča bude za sebe, svaki lik, sve, a da međusobno budu povezane samo konceptom. Misliš li da bi tako nešto bilo moguće?“
Mislio sam da bi bilo. Papir je u stanju da izdrži sve i svašta, zašto ne bi i to, mada sam na trenutak, oprosti mi Bože, posumnjao u njegovu sposobnost rasuđivanja. Nisam mu to rekao, uostalom, ko sam uopšte ja da delim bilo kome savete, pogotovu jednom piscu, bardu takoreći? Nije mi bilo baš sasvim jasno zbog čega je on uopšte i pričao sa mnom. Pa ipak, bilo je u tom njegovom kazivanju nečega zaraznog. Broj trinaest je još dugo nastavio da se vrzma po mojoj glavi i ja sam krenuo da obraćam pažnju na svaku knjigu, svaku priču, novinski tekst ili zapis u kome bih ga primetio. U biblioteci sam tražio knjige koje ga imaju u svom naslovu, onu sam hit knjigu iznova pročitao i još jednom mi se dopala i vremenom sam ponovo zaboravio o čemu se radi. Jasno je bilo da je naslov zbilja učinio nemerljivo mnogo za njenu popularnost, pa ipak, nešto nije bilo u redu sa njom, moj sagovornik je po tom pitanju svakako bio u pravu. Vremenom sam došao do zaključka da je u pitanju zbilja bio nedostatak pravog koncepta. Mnoge knjige imaju takvu manu, otkrio sam čim sam počeo da obraćam pažnju na to, čim sam prestao da trčim za radnjom i za dijalozima i da ih čitam na pravi način. I mnoge knjige koje sam nekada voleo učiniše mi se sada manje vrednim. Sve više sam razmišljao o svom poznaniku čije mi se ime gubilo u sećanju i koga počeh u sebi da nazivam imenom njegovog idealnog junaka, i sve češće sam dolazio do zaključka da je njegov koncept, koji sam sad sve češće u sebi zvao Františekov koncept, u suštini dobar. Napravio sam, čisto znatiželje i provere njegovih ideja radi, nekoliko zapisa njegovog izlaganja, prisećajući se uvek nekakvih novih detalja, a onda i sam počeh da, tamo, gde bih primetio izvesne praznine, pravim dopune. A praznina je, moralo se priznati, bilo zaista mnogo. Radio sam na tome sistematično i sa prilježnošću kakvu do tada nisam ispoljio nikada i ni na čemu. Koncept je bivao sve bolji i sve kompleksniji. Usled takve složenosti i isprepletanosti odnosa, zaključio sam da je najbolje da isti predstavim šematski, kao crtež na kome je svaku priču predstavljao krug ili kvadrat ili neka druga geometrijska slika, već prema karakteru same priče. Svaka se slika dalje grupisala sa slikama sebi kompatibilnih priča, dok su odnosi i veze između pojedinih priča ili grupa bili prikazani linijama različitih boja i struktura. Svaka je boja bila namenjena drugoj vrsti odnosa, dok je njihov karakter predstavljala struktura koja se kretala od pune linije, preko isprekidane, crta-tačke, ili niza tačaka, odnosno bila kombinacija prethodnih varijanti. Sami likovi bili su predstavljeni kružićima, kvadratima ili trouglovima, takođe obojenim, koji su bili smešteni u slike ili išli duž linija odnosa, već prema ulozi koja im je bila namenjena. Tako predstavljena, šema koncepta knjige je činila ne samo praktični grafikon, već i vanredno lepu sliku samu po sebi, koju bi, čak i kada ne bi predstavljala ništa, bilo zadovoljstvo uramiti i okačiti na zid dnevne sobe, iz najčistijeg vizuelnog zadovoljstva. Činilo se da sam koncept podigao na još viši nivo.
Razumljivo da mi je bavljenje takvom ozbiljnom stvari, i još na tako studiozan način, oduzimalo dosta vremena, te sam neko vreme vodio prilično usamljenički život. Sada, kada sam završio značajan deo posla, reših da potražim svog poznanika i da podelim sa njim učinjeno, jer ipak je i on jednim delom bio zaslužan i za moj uspeh. Slučajno tumaranje gradom ubrzo pređe u pravu potragu za njim, ali, na moje veliko iznenađenje, potpuno bezuspešnu. Ljudi koje bih pitao da li su ga videli negde, davali su mi izričito negativne odgovore, nisu znali čak ni gde bih ga mogao pronaći. U stvari, niko se i nije mogao setiti o kome to zapravo govorim. Sećali su se, kao kroz maglu da se neko kratko vreme zaista jeste pojavljivao neki čovek koji se izdavao za pisca, ali ne i kako je izgledao, gde je stanovao i ko bi to uopšte mogao biti.
Sve to u stvari i nije bilo toliko važno. Njegova uloga u celoj priči bila je sasvim sporedna, ako se uopšte i moglo govoriti o bilo kakvoj ulozi. Njegove početne ideje, razvijene i razrađene na tako grandiozan način sa moje strane, sada bi se već teško mogle nazvati čak i skicama za ideju. Koncept do koga sam ja došao beše zaista čisto savršenstvo. Bio sam potpuno spreman da otpočnem sa pisanjem svoje knjige. Još uvek nisam bio siguran o čemu ću tačno pisati, ali to mi je bio najmanji problem, jer sam imao koncept, a koncept je najvažniji. Pa ipak, susret sa Františekom Klapkom i nije bio sasvim beskoristan kako mi se tada činilo. Trebalo je knjigu na neki način započeti. Izvadih list ručno pravljene hartije bledo-oker boje i zlatno penkalo, poklon od oca za maturu, i finim, razvučenim krasnopisom, počeh da ispisujem svoju savršenu rečenicu.

František Klapka