KIŠOBRAN

24

Jesen je. Lišće je već napola crvenkasto i žuto.

Šetaju.

Do Ljubicine mature uspeli su da im veza ostane nezapažena. Sada je ona studentkinja arhitekture. A, danas su na Avali, na stazi ispod spomenika Neznanom junaku.

Slobodni.

Kakav veličanstveni i toliko žuđeni znak: telo mu bridi.

Da li to on iskače iz sebe, razbija ljušturu – i tek postaje.

(Pokupivši snagu okolo, i od prirode što ih okružuje.)

Da li je to, opet, ljubav?

*

Izlaze iz žbuna, stresaju lišće sa sebe.

Ona ga gleda, sva je u Luki.

On – uzvisio se i usmerio.

Vodi nju.

Sve se završilo, ali, zar, u seti – kad Ljubicine oči još uvek blistaju rasplinutim sjajem – zar nema potrebu da, od snage koju je maločas uzeo, barem njenu vrati. Sada, kada bi svoju snagu ona već mogla i poželeti. … I, koketno (ali božanstveno) – poželeti da uzme i njegovu.

Te da ga prema svojim „sitnim“ ciljevima vodi.

A on, znajući da su bili jedno, to da jedva dočeka.

Za početak, još bez snage, prepuštajući joj se i takav. Gledajući sebe već na njenom dlanu; i još manjeg.

(I, eto potvrde kako, ništa, divno služi nečemu.

Kako su ništa i nešto – negde, ne zna se gde, tj. ne zna se kako – jedno.)

*

Naravno da će se razdvojiti.

Da on više neće slediti njene sitne ciljeve. Da ona neće biti raspoložena za njegovu strategiju. Da će se svako povući u sebe.

Do novog potresa osećanja, koja će izaći iz jednog od pogleda, iz dodira ruku, iz snošaja.

I, u proleće, opet su na Avali. Pri istoj šetnji stazom ispod spomenika, pri čaši piva koju će u Mitrovićevom domu popiti, pri snošaju u žbunu.

Pri jurnjavi niz planinu do autobuske stanice.

Onda, misli, kako mu postojanje sa svakim drhtajem autobusa počinje da se kida.

I da u Ljubicinim očima slično vidi.

Srećan je da je postojao. Sigurno zna da će i u budućnosti isto moći. Bez obzira što sadašnji osećaj ništavnosti ne može da veže za  postojanje, za apsolut u kojem su i postojanje i ništavilo, na neki neshvatljiv način, u zajednici.

Kao što je mogao to pre nekoliko meseci u žbunu, i kroz veličanstvenu koketeriju posle žbuna.

Sve više sebi liči na malog Matiju.

Na zbir trenutaka (makar i krupnih) božanske radosti; što jedni za druge, barem na svoj božanski način – ne znaju.

Isprekidanih, dugim i dugim mrakom ništavila.

Naravno da Matija nema svest o ništavilu, već su to za njega periodi neznanja.

Naravno da je jedina Matijina svest o bitnom – božanski trenutak. … Kao početni način shvatanja sveta, kakav je kod svakog od nas bio.

… A, onda se stvar odvijala i odvila dokle je već stigla.

Petar Despotović