KIŠOBRAN

Анти-путопис из Грчке

Данас у Бору пада снег. То је на мојој „скали расположења“ oд 1 до 10, довело до скока са неке прилично депресивне „тројке“ на врлодобру „седмицу“, или чак сјајну „осмицу“. Мислим да је сада право време да се присетим и напишем један краћи опис свог недавног путовања у Грчку, које ми је још увек у веома свежем памћењу.
Тачније, то би пре био један анти-путопис, јер ја тамо, за тих неколико дана боравка, осим плаже и мора, нисам видела ама баш ништа!
Крајем септембра указала ми се прилика да на неколико дана отпутујем у Грчку у којој, након многобројних чаробних летовања, нисам била пуних 15 година. Не треба ни да кажем са каквим сам нестрпљењем и радошћу истовремено ишчекивала дан поласка. Додуше, срећу ми је мало покварила изузетно компликована (и скупа) процедура добијања визе, али и то се некако завршило. Сита сам се наплаћала разноразних такси и изјава, начекала се у редовима за потребне папире, неколико пута прошетала „два сведока“ од општинске до полицијске писарнице да би ми посведочили за којешта, али и тада сам знала да ће се тај „кулук“ исплатити. Јер, што рекоше „Индексовци“, „зајебанција“ долази касније (прво „кулук“). Мора тако.
Коначно. И тај дан је дошао. Ноћ, прецизније. Ноћна вожња, неприметан пролазак кроз Македонију – и срце ми је заиграло када сам после дуга времена поново прешла грчку границу и кроз алеју сада џиновских олеандера који су делили десну од леве стране аутопута, кренула ка Солуну и мору.
Око поднева, стигли смо у Ханиоти, градић у великом заливу Егејског мора, на „тропрстом“ полуострву Халкидику и његовом „првом прсту“, полуострву Касандра.
Ханиоти је, иначе, познато летовалиште у Грчкој. Искрено, по мени се нимало не разликује од других сличних места на грчкој обали: мноштво продавница, бучних ресторана, светлећих реклама, вила за издавање, хотела, чистих уличица (без саобраћаја, углавном) и уређених паркова са клупицама између палми. Тамо је све подређено туризму и гостима. У Ханиотију зими нико не живи. Тамо ври као у кошници једино током оних неколико летњих месеци када ваљда читав свет планира своје годишње одморе. И у септембру је било туриста, али знатно мање. Барем је на претек било места на плажи. Да је сезона готова, сведочили су катанци на продавницама и капијама хотела, неосветљене куће и празна паркиралишта. Имали смо велику срећу да будемо смештени у хотелу који је био мало издвојен од осталих, на самој плажи, са сопственим базеном и своје четири звездице. Иако ми је све мирисало на нешто блиско и познато, што сам одавно потиснула и већ помало заборавила, на бујну вегетацију, топло море, ипак, нешто ми од самог почетка у самој атмосфери није баш штимало, а онда сам схватила и шта је то. У хотелу није било оне познате грчке срдачности, гостопримљивости и широког осмеха. На рецепцији су радиле две плавојке које осим руског нису знале ниједан други језик. Шеф рецепције – такође. И конобари су били Руси, и што ми је необично за Русе, наше блиске „словенске душе“, као да нису умели да се осмехну. Једино су собарице и дечко који је наплаћивао сунцобране и лежаљке на плажи били „домаћи“ – Грци. И власник хотела је Рус. Убрзо сам и у „граду“ научила да разликујем „руске“ од „грчких“ продавница. У првима није било ни „добар дан“ ни „довиђења“, шта год да питате, нема начина да се споразумете; у другима широк осмех и обавезно „јасас“, „здраво“, „добар дан“, па чак и „како сте“, „одакле сте, из Србије?…лепо, лепо. Супер…“. Један старији господин у продавници обуће где сам купила предивне кожне папуче, питао ме је чак и у ком сам хотелу одсела, након чега ми је, осетила сам, прилично „скочила нумера“ кад сам рекла да сам у хотелу „Аполамаре“. Изнео ми је све у шта сам само погледала. Ипак, верујем да би то ионако учинио. Такви су они. Не треба да кажем, да сам до краја, и не само ја, избегавала „руске“ продавнице, што и није било нарочито тешко: свуда је све било исписано грчким алфабетом, затим на грчком језику, али латиницом – и наравно на руском. Све то ме је, помало, растужило и разочарало. Није то више она Грчка коју сам запамтила.
Много тога сам испланирала. Посету Метеорима, манастирском комплексу високо у стени (што сам одавно прижељкивала, али некако, никада нисмо имали довољно времена да тамо и одемо), излет на Олимп, те крстарење до Свете Горе, ручак и купање на тзв Корњачином острву (зелено острвце на сред Касандријског залива, које својим обликом управо подсећа на џиновску корњачу чији оклоп вири из воде).
Пуна планова и елана била сам све док нисам право из хотела изашла на плажу, пешчану, наравно, и прилегла у удобну лежаљку. Температура ваздуха и није била баш увек за купање и сунчање, чак је и често дувао неки прохладан ветар, али је зато море било очаравајуће топло, бистро и чисто, пуно шкољки, од којих би се, до краја дана, многе нашле на лежаљци коју би заузео мој син, али не да би он лежао, већ да би ту, пун поноса, изложио свој улов. Да СВИ виде.
Излете смо одлагали из дана у дан: „Хајде још данас овде да уживамо, сутра ћемо на Олимп… Нека, сутра ћемо до Метеора… Немој, па знаш да ти је мука на броду…“, и све тако. Пуних шест дана излежавала сам се на плажи, у удобној лежаљци, увијена у огромне мекане пешкире које сам купила у некој („грчкој“) продавници, читала књигу, удисала опојан мирис мора. Спавала. Пливала сам, ронила, сунчала се кад год се то могло, успела сам чак и да добро поцрним.
И на плажи је био својеврстан дућан: свакога дана, по неколико пута, обилазио нас је један млади црнац (само Бог зна како је ту доспео), коже боје чоколаде за кување, стално насмејан и спреман за шалу. И – знао је задивљујуће много српских речи. Продавао је слонове и тигрове од дрвета, огроман лук и стреле у прекрасно опшивеном кожном тоболцу, те разнобојне наруквице и огрлице. И стварно је у томе бескрајно уживао. Био је спреман да се погађа за цену до бесвести. И данас се смејем његовим речима када је хтео да каже да више не може да спусти цену, да је то – то. „Јефтино, много јефтино“, говорио је, „минимум минимума. Два евра“. Жао ми је што нисам купила онај лук и стреле, чак нису били ни скупи, али стварно не знам где бих то ставила, а можда би ми некада дошло и да их злоупотребим. Никад се не зна. Несрећи не треба трчати у сусрет.
Пролазили су тако дани. Гризла ме је савест због сопствене лењости и склоности ка пуком уживању, али против себе нисам могла. Сада знам да је морало да буде тако. Много тога се у претходном периоду накупило, и доброг и лошег, и овај одмор био ми је заиста преко потребан. Олимп ће бити на истом месту и идуће године. А Метеори, кад су већ ту вековима, ништа им неће бити ни у наредних неколико година, јер сам чврсто решила да једном, свакако, одем тамо. Крстарења до Свете Горе ми и није толико жао, јер ја тамо да крочим свакако не могу, а баш ми и није нешто нарочито привлачно да са брода кроз измаглицу коју праве сунце и морска испарења шкиљим на обалу у нади да ћу моћи бар нешто да снимим фото-апаратом. А и одувек сам мислила да није фер то што и ми жене не можемо да посетимо Хиландар.
Једино још о чему бих у овом анти-путопису могла писати, осим о ленчарењу на плажи, јесте кратка посета Солуну у повратку. Солун је баш онакав каквог сам га запамтила. Огроман мравињак, бљештав, узаврео, занимљив у сваком погледу. И препун Грка. Сви љубазни, сви насмејани, сви галаме и много гестикулирају. Лепи. Одувек волим ову земљу. Од тренутка када сам први пут, пре много година (не смем да кажем колико) крочила на њено тло. У Солуну смо се сликали све док је било дневне светлости, па и касније, уз помоћ блица. Сишли смо, преко Аристотеловог трга, и до саме обале. Било је готово нестварно. Залазак сунца и узбуркано тамно модро море и у даљини бледа светла пароброда чији смо одлазак испратили. И снимили.
И, можда је ово сувишан детаљ, али, на Аристотеловом тргу, на неколико травнатих „острвцета“ своје мирне животе живе неких петнаестак огромних паса (тако велике псе нисам видела), очигледно неузнемиравани од стране градских власти, а исто тако очигледно добро храњени од стране пролазника. Сви који ме познају, знају да сам овај детаљ морала да поменем, јер је то на мене оставило веома позитиван утисак, и само учврстило лепо мишљење које имам о Грцима.
Било је дивно. Захвална сам, не знам коме, провиђењу ваљда, које ме је натерало да се покренем и одем на ово дивно путовање. Да је бар још мало потрајало.
Нос ми се љуштио још две-три недеље након што сам се вратила у Бор.

Ана Јанковић