KIŠOBRAN

Mostar, Mart 1992.
Kada ti se žena ujutru probudi i kaže da je sanjala Gospoda, šta da uradiš? Radoznalo očekuješ celu priču. Okolo pucikaju – tako kažu liske* jer još nije prigustilo, a Milica u snu gleda i sluša Boga. Ne posrednike, anđele, polubogove i mesije, već lično Svevišnjeg. Slika je nestvarna, telom je zaklonio celo mostarsko nebo, brada i uvojci lepršaju na visinskom vetru, gleda dole na ovaj ljudski jad, pogled mu je više tužan nego strog, snažnim glasom u kome se ne oseća bes, zbori:

“Ljudi, nemojte to da radite, zaustavite ubijanja, ne širite rat.”

Čini se da izbegava da reči zvuče kao neprikosnovena naredba, On savetuje, ne najavljuje kaznu za neposlušnost. Samo izgovara tu jednu rečenicu i odlazi, nestaje.

Možeš li da zamisliš šta bi dao vernik da mu se dogodi takav san? Kako bi razumeo blagost onoga koga bi vernici trebali da se boje. Šta bi mislio neki derviš kad je njima lik Alahov tabu? Bi li biskup od toga napravio medijsku senzaciju, na talambase udario kao onomad Gospu u Međugorju? Da li bi bradati pop pokušao da zaustavi mržnju koja sve više plavi ljude-neljude?

Žena ti je skroman i tih stvor, Boga i veru prihvata prirodno i lično, izbegava njene ovozemaljske posrednike i institucije.

Ljudi-neljudi ubijaju i u ime Boga.

San ostaje u intimnosti doma, dok se napolju, dan za danom pucikanje umnožava, jača, prerasta u grmljavinu i ruši sve pred sobom. Ljudi grade pa ruše, vole se i varaju, rađaju pa ubijaju, Boga ne slušaju.

Ima li i jedna od deset zapovesti koju neko od njegovih poštovalaca nije prekršio? Neko jednu, neko dve i više. Ma, zajebite mi priču o vašim Bogovima kako god ih nazivali.

* mostarske šaljivčine/šaljivdžije/šaldžije/šereti/lere i ostali gradski zajebanti – ime dobili po ptici močvarici – najpoznatiji je mostarski slikar Ico Voljevica

Miroslav Trbović