KIŠOBRAN

Uprkos smeću, kriminalu ,zagadjenju i otudjenju lepo je živeti u Londonu. Kao nigde drugde ovde svako može da uživa čitajuci poeziju tokom putovanja undergraund-om jer je oštampana po svim zidovima slobodnim od reklama. Bezmalo svi su u besomucnoj , pacovskoj trci za funtom, ali čak i na putu do posla nadju vremena za dobru knjigu; čitaju čekajući zeleno svelte na semaforu;čitaju čekajući dolaske i polaske autobusa i vozova; čitaju sedeći, stojeći, sabijeni kao šibice u kupeima i hodnicima podzemne železnice, čitaju… Razvlače svoje omiljene novine nad glavama i ledjima saputnika da bi ih onda uredno složili i ostavili novim putnicima da zadovolje zvoju znatiželju. Naravočenije: čitam dakle postojim.

Lepo je znati da tu postoji Bar Italija za Italijane, Kilburn za Irce, Finchley za Jevreje, Brixton za Crnce, Edware Road za Arape, Soho za Kineze, Sheepherd’s Bush za Srbe….Svi ostali a i već pomenuti delovi Londona su za ostatak sveta u kome se sluša i govori na 300 jezika. Slatkorečivi Italijani, večno pijani Irci, prevrtljivi Turci, bezbrojni Kinezi sa kosim očima, ubradjene žene i Arapi ogrnuti čaršavima, Crnci koji muziku nose u srcima i mi…svi uživamo u istoj svirci. Jedino u Londonu još ima mesta za sve.

I da nisam sticajem oklolnosti devedesetih bila u Londonu ne bih verovala da postoje pegavii Crnci kao ni Indijke sa plavim očima. A u ovum kosmopolitskom gradu sam ih videla in vivo.. I ne samo njih.. Još se sećam dana kada sam srela jednu staru Engleskinju. Upravo se vraćala iz bolnice u kojoj je bila u poseti kod prijateljice koja je dan pre toga umrla…. Ne mogoh a da ne primetim da nije bila nimalo tužna. Izgledala mi je tako jednostavno, poput žene koja se vraća sa pijace na kojoj nija našla mlade kropmirićce. I da čudo bude veće, u tom svom ponašanju nije bila ni bolja ni gora od drugih nego samo kao i većina Engleza.

U Londonu sam srela i more Crnogoraca koji su uglavnom dolazili da kupe “kožnu jaknu i dvije-tri ploce Majkla Jaksona” a onda ostajali … Ponedeljkom su se odmarali od vikenda, utorkom pripremali za rad, sredom radili, četvrtkom odmarali od rada a petkom pripremali za vikend. I uvek su se pitali da li mora svaka sreda da im bude radna? A radili su uglavnom kao izbacivači u nocćnim klubovima , rame uz rame sa Crncima. Pričalo se i da je jedan Crnogorac otišao u Holland Park da šeta puža vezanog za nogu. I tako šetajuci sretne on drugog Crnogorca koji je takodje šetao puža. Pogleda ga ,upita kako je i reče mu: “Imaš lijepog puža.” A ovaj će njemu: “Imo sam ja i ljepšeg samo mi je pobjego….”

Ovde svi piju petkom i subotom po pabovima, po travi u parkovima i na krovovoma zgrada a trezne se nedeljom. Svaka čast izuzecima koji ne biraju ni mesto ni vreme. Oni obično ne stižu dalje od ulice.

U Londonu se prijatelji sreću i gube bukvalno svuda: u školama, restroranima, noćnim vožnjama taksijima ali i na bazenima gde je oko nas samo gola istina. Jedino u ovum gradu možes biti turista zauvek jer se on izjedna menja i to uvek na bolje. Menjaju ga ljudi i golubovi po njegovim trgovima, setači po njegovim parkovima, i uvek novi ulični sviraci koji niču kao pečurke posle kiše. London nas tako uči da se i sami izrazimo i da se nikad ne predamo.

Ja prosto ne znam da li je lepši pogled na ili sa londonskih mostova, u po bela dana ili u pola noći ?To nikako ne vazi za Harrods, koji je bez sumnje ,pravi noćni spomenik sa electričnim sijalicama koje se nikad ne gase. Ovaj grad je lep i nedeljom kad sve ulice vrve od marketa i kad se po njemu putuje podzemnom železnicom na kojoj vozovi staju na svakoj trećoj stanici zbog mogućnosti da se na prve dve postave bombe. Prvo je to radila IRA a sad su se vremena promenila i aktuelni su neki drugi teroristi. Zato nas pri ulasku u undergraund sačekuju obavestenja: “Teroristi vrebaju na svakom koraku. Upozoreni ste. “Tako nas naš London voza a pri tome nam štedi i vreme. Ili bar ono što nam je ostalo od vremena i života…

Još pamtim dane kad sam u Londonu prevodila za Enisu, Husa I Raziju. Dolazili su na bolnicki tretman preko Ujedinjenih Nacija posle povreda zadobijenih u ratu. Sećam se I Emira kome su šrapneli razneli oko i rame . Pitali su ga po njihovoj uobičajenoj proceduri uoči prijema u bolnicu da li ima kućnog ljubimca , a on im je odgovorio da ima kravu muzaru koju je stavio u avion u Sarajevu i koju svako jutro muze u Londonu. I pored najbolje volje nisam imala herca da to prevedem bolnickom osoblju jer oni ne dele isti smisao za humor.

Jednako su lepe i crvene i crne telephonske govornice rasute svuda po ovom gradu. Ulazak u njih je ulazak na izložbu sexualnog umeća koja je kao i sve dobre stvari u i životu besplatna. Da pojednostavim: gledanje na zidove govornica izlepljene slikama i adekvatnim telefonskim brojevima je besplatno za razliku od telefoniranja koje i te kako košta.

I nama strancima vremenom postaje lep njihov tradicionalni čaj sa mlekom koji Engleze tera da se navrat nanos vrate kući ma gde bili ,jer niko u svetu ne pravi tako dobar čaj kao Englezi ali opet , ni kafu kao Francuzi. U Londonu mozeš da jedeš sve što poželiš jer je krcat restoranima svih vrsta. Na tebi je samo da znas da izabereš.

I dok se na rubu zaborava igraju senke i gase mi secćanja, dah novog vremena puni mi i srce i grudi. London je stvaran i u njemu su stvarni ljudi. Dodjoše tu da ostanu ili su samo u prolazu. I svi oni mahom dele istu sudbinu a to je sudbina onih koje je neka muka naterala da polete i da baš tu slete…. I svi oni žele da zaborave devetsto devedesete a London im je otvorio svoje kapije dobrodošlice. Ne mogu a da ga ne volim jer me je upravo on zadržao da ne padnem kad sam na putu za posao, na Woterloo stanici preko telefona saznala da mi je umrla majka. Tog martovskog dana je London zajedno samnom gledao tugu oči u oči. I zato sam mu zahvalna.

A sta je uradila Srbija? Srbija me je dočekala sa 20 stepeni visom temperaturom od one u Engleskoj, koja je samo pogoršala stanje u kome sam bila. Kad sam po sletanju na Surčin stigla na autobusku stanicu da kupim kartu za Uzice, videla sam da mi je sedište negde iznad zadnjeg točka autobusa.. Ljubazno sam se obratila soferu pitavši ga da li mogu da sednem napred jer mi je muka. On mi je neljubazno odgovorio:” Sedite tamo gde vam je sedište. Imamo mi kese za povraćanje. “Valjda je to bio njegov način da mi kaže: Welcome to Serbia.

Lepo je znati da u Londonu žive neki nepogrešivi ljudi ali i oni koji greše. Dokaz ovog drugog je da se na parkiralistima ovog leta mogla dobiti karta sa datumom 31. jun. I to je još jedna u nizu specificnosti ovog grada koji može i nemoguće: da produži mesece. A ako i ne može, bar pokušava.

U Londonu kao nigde drugde imaš šansu da odeš gde želiš sa osobom koju voliš. Samo to nikako ne znači da ces se otuda i vratiti sa tom istom osobom, Parola je bila i ostala ista: živela sloboda izbora. A sloboda…. sloboda je pravo izbora sopstvenih okova. Ne moraš biti saglasan sa drugima ali moraš se bar potruditi da poštuješ svačije vreme i mišljenje.

Lepo je ovde uživati u povetarcu dok nam se djonovi lepe za asfalt koji se topi od vrućine. Uzgred budi rečeno, to se u Londonu dogadja svake cetvrte godine. Mnogo česće raste i opada nivo Temze ,dok manje više , to isto radi i funta.

Najlepse od svega je saznanje da u ovum gradu žive i iskreni ljudi. To su oni koji na pitanje :”Da li si siguran?” odgovaraju sa :”Da”
A ako ih jos jednom zapitaš :”Da li si stvarno siguran? ”
Opet ti kažu :”Da”
A kad ih posle svega ovog pitaš :”Da li me lažes?”
Reci ce ti jednostavno, spontano, srdačno i iskreno :”Da.”
I tad ceš znati da imaš i prijatelja i istinu. I biće ti drago zbog toga.

š ta se do danas , posle više od decenije promenilo u Londonu? Svašta i ništa a najviše smo se, čini mi se , promenili mi sami. Naučismo da ništa nije večno , da nigde nismo zauvek i da je nebo i ničije i svačije. Valjda zato i putujemo svetom. Uzgred budi rečeno ja se još pitam:

Gde živeti
Kad je Engleska
I hladna I daleka
A Juga teška tuga
I koje je
Od ova dva zla manje
Kad stari prijatelji nestaju
A novi
Samo poznanici postaju
Kad sa svakim dolaskom
Sanjam o povratku
A kad odem
Onda mislim
Kad ću
I kako
Doći
Opet
I ponovo
Odavde tamo
I otud ovamo.

Kažu da oni koji nisu bili u Londonu nisu ni živeli. Mnogi ljudi su tu ili bili ili se izgubili. Ja sam bila koliko sam mogla izmedju ovih redova. A svi ti ljudi i sva ta draga lica koja predjose put od ulica , parkova i trgova ovog velegraada, njegovih poslovnih deskova , aviona i vozova, iz svih naših bivših i drugih država pa do moga srca…Gde su sad?

Toliko za sada što se tiče Londona i mene, a što se tiče funte, ona je i dalje jaka ali je kiparska funta i od nje jača i to celih 20 %.

(Delovi iz neobjavljenog romana pod radnim naslovom “ZOO CALLED LONDON”)

Pisano devedesetih a dopisano 2006
PS: U medjuvremenu je i Kipar prešao na euro

VIDA NENADIĆ