KIŠOBRAN

(Како сам певао са овцама, Бранислав Бане Димитријевић, Imprimé, Ниш, 2008)

Бранислав Бане Димитријевић решио је ових дана да нас све обрадује и „почасти“ објавивши своју другу збирку приповедака, састављену превасходно од изабраних прича објављених на страницама недељника Борски проблем и на сопственом књижевном блогу Кишобран. Реч је о књизи Како сам певао са овцама (Imprimé, Ниш, 2008).
Бане Димитријевић је још у својој првој целовитој књизи приповедака Прави дан за у рибе, недвосмислено показао да спада у приповедаче који држе до снаге саме приче и зато он за предмет о коме ће приповедати узима оно што у његовом животу, као и у животима већине људи заузима важно место (шта год то било). Иако је на први поглед изгледало да је првом причом „Север Марјан или Прича без краја“ наговестио промену свог приповедног видокруга и окретање темама које су донекле нове у његовом приповедачком опусу, већ у наредној нас је у томе разуверио, у потпуности се вративши тематици своје прве приповедачке збирке. Он је, како је сам нагласио у симпатичном тексту којег је једноставно назвао „Уместо поговора“, покушао да пише „уопштено, европски и светски“, покушао да пише о стварима које се тичу свакога, а не само њега и њему блиских људи. Покушао. Онда је, једноставно, самом себи признао да му то не полази за руком: „приче о Бору и из Бора бориле су се да испливају на површину. Да удахну загађени ваздух пуним плућима. Тражиле су да живе. Излазиле из оловке непозване, појављивале се на папиру или монитору кад сам им се најмање надао“. Њима се у потпуности предао.
Већином у првом лицу испричане, уверљиво, непосредно и лепо – ово су приче о Бору и Боранима, о Пеливану и „базенту“, о многим занимљивим људима, уметницима и спортистима, поштењачинама и наивчинама, градским спадалима и несвакидашњим љубавницима, о чесмама и песницима, о књижевним конкурсима и многим лепим традицијама у „нашем граду који је, иначе, чувен по томе што тешко гради традиције, а лако их руши“. Иако ово некоме може зазвучати престрого, Бане Димитријевић је пун љубави и поштовања за свој родни град, људе који у њему живе.
Бранислав Димитријевић види Бор онако како га сви ми Борани у ствари видимо, само што он, за разлику од нас, још уме да то и искаже на један посебан начин – уметничком причом. Много се прича исприча у друштву, „уз кафицу“, успут, на улици, при случајном сусрету. Мали је ово град. Људи се познају, сусрећу, причају. А ипак, мало од тих прича буде и написано, тј. мало од њих постане оно што називамо „уметничка прича“. Прича треба да имитира живот, али ипак никако не сме да буде пуко пресликавање, искључиво описивање стварности. Читајући Банетове приче, ми му верујемо да су могуће и стварне, да су се збиља догодиле. Али, он те стварне догађаје улепшава, дотерује, дописује, „уметнички уобличава“ и додаје, па се и сам пита „да ли је све стварно баш тако и било… јер је писац ове књиге иначе познат по томе што воли да лаже и прекраја истину…“ (Уместо поговора) Овде је строг и према себи самом. Напротив, он је познат по томе да је духовит, самосвојан, спретан и занимљив, а очигледно и даровит приповедач.
Он готово непогрешиво, „на прву лопту“ успева да свако, након првог читања, његову књигу осети као заиста своју. Очигледно са великим симпатијама за свој град и своје рођаке, пријатеље и суседе, он успева да читаоца (свог истомишљеника) наведе да кроз смех (а можда и сузе ганутости) у једном даху прочита ову књигу прича од прве до последње стране.
Сећам се да је његова прва књига приповедака Прави дан за у рибе била веома тражена и радо читана у библиотеци. Сличну судбину предвиђам и овој књизи. Равнодушних сигурно неће бити.
Зашто се мени допадају приче Бранислава Димитријевића?
(Сада сам на ивици да склизнем у неки не баш пожељан импресионистички захват над овом књигом.) Зато што Бане, за разлику од многих, види оно што је лепо и пише о ономе што је лепо. За њега наш родни град није неко сиво, прљаво, загађено рударско место, јаловиште, оловно небо, река људи намргођених несрећних, забринутих лица. То свако може да види. Свако ко напросто тражи такве мотиве. Свако ко и не тражи ишта друго. Бор има и ону своју лепшу страну. Дивну природу, занимљиве и даровите људе. У Банетовој књизи наш град је место обасјано сунцем и обојено дугиним бојама. Весела, оптимистичка атмосфера, чак и онда када не говори о стварима које треба да развеселе. Све је у начину на који он посматра ствари, људе и појаве – у начину на који се воде дијалози и приказују нама понекад добро позната места и ликови. Маштовита, иако, у неким причама сасвим лична, наоко сасвим обична, ова књига је потпуно веродостојна у откривању појединости из прошле, па и садашње његове, ваше, па посредно и моје свакодневице. Јер, Бор је и мој град.
Зато волим његове приче. И зато што су оне већ постале праве „урбане легенде“. И зато што оне представљају наду – да је све могуће ако то уистину желиш. „Наду да је могуће успети у животу, чак иако си мали, ружан и носат. Чак иако нико други не верује у тебе. Потребно је само да довољно волиш то што радиш и да се довољно трудиш. А после је све могуће.“ (прича „Плејмејкер“)
И – сада нека неко каже да није тако.

Ана Јанковић