Ne dade mi Bog
dovoljno dara
da napišem
šta mislim
dok te gledam
dok te sanjam
po telu
dok ti prstima
šaram
on me vara
i kaže: Piši
dosta je i to
A šta bih
sve mogao
uvio bih te
u stihove
kao džem u palačinku
al džabe
Džabe ga preklinjem
kunem i molim
ne vredi
Zamuckujem
po papiru
unjkam i vrskam
lomim srce olovke
kao ti
što moje lomiš
pa ležem kraj tebe
golog tela
i gole duše
i ne umem
da ti kažem
čak ni to
da te volim
Branislav Bane Dimitrijević
Svrstano u: Poezija | 6 komentara
Autor: Branislav Bane Dimitrijević
Komentari
Članak je objavljen 02.04.2008 u 9:10 am i svrstan je u Poezija. Dostupan je RSS 2.0 feed za komentare. Možeš da ostaviš komentar, ili trackback sa svog bloga.
joj, joj… ulovi me nespremnu!
p.s. knjiga stigla. hvala. ovi u Šidu nisu odoljeli pa je prije mene pročitali
Auuu Bane … ništa to ne valja
Ehh, kad bih ja znala tako loše da pišem, gde bi mi bio kraj
Odlična pesma
Ne do’ Bog, Bane da jos imas dara …. gde bi ti bio kraj.
Molim te, obozavam tvoje pesme i kad bude bila knjiga ili je vec ima, volela bi da ulepsa moju bibliotekicu … Ozbiljno …
pozz
Suske i ja se nismo dogovarale oko komentara…
wow! Super napisano, al’ znaš što mi se čini, (uh, sad ću se raspisat o pjesmi, vidim već
) kad čitam – nemam uopće dojam kao da je napisano i da (samo) čitam, već baš kao da pričaš (pa se baš čuje) – nabrajaš, unjkaš, vrskaš, lomiš (jezik, grlo, srce, štogod) 
a najbolje mi je ovo – uvio bih te u stihove, kao džem u palačinku 
jako mi se sviđa 
i ruke u milovanju znaju pričati.
nije sve u riječima:)