KIŠOBRAN

Već u pet i trideset poslepodne, kada je izašao iz gradskog autobusa, Žare je bio pijan. Od pola tri je sedeo sa svojim društvom, mutnog pogleda, večito ćutljiv i povučen, u kafani “Proleće” na uglu ulica Cara Lazara i Karadžićeve, u ćošku zadimljene, prljave sale koja se osećala na alkoholol, duvan i znoj, to jest onako uopšteno kafanski. Pogledao je na svom satu naprslog stakla i izguljene, ofucane kožne narukvice koliko je časova i brzo izračunao da je pre skoro puna tri sata trebalo da bude kod kuće i da će ga ta tri sata, koja su njegovo sivo, činovničko odelo i košulja sa iskrzanom kragnom proveli u smradu alkohola, duvana i znoja, odati pred njegovom ženom. Verovatno će se opet posvađati.
Uputio se bulevarom, tromo, teško koračajući, bolje reći lelujajući se kao trščani most po nevremenu. Do pre dvadeset minuta je bio torzom izvaljen po svetlo roze stolnjaku, po toj masnoj, flekavoj i pikavcima nagoreloj krpetini i da se on pita još bi tamo sedeo i pio, da prijatelji nisu ustali i otišli. Pih, i to su prijatelji. Jedina dobra stvar u celoj toj situaciji je ta što žulj koji mu je napravila pohabana unutrašnjost leve cipele manje pulsira i ne raste, kako mu se činilo.
Ne samo prozori na zgradama, prodavnicama i automobilima, i ne samo odblesci belog rublja kojim su žene bile pokrivene kada su na ulici, već kao da je i sam trotoar sijao poput lasera, nemilice odapinjući svoje bolne zrake u Žaretove zenice. Odakle ovakvo vražje sunce u sred maja, upitao se on. Sočni derivat vina, bakarno braonkasti nektar, njegovo kraljevsko veličanstvo, adekvatna zamena za rafiniranija i skuplja pića – Vinjak momentalno mu je bubnjao po zidovima lobanje, stvarao zujeći pritisak, a žamor ulični, škripu guma i kočnica, sirene i brujanje motora pretvarao u nepodnošljivo pištanje i ciku najviših mogućih tonova koji su demonski parali njegovo čulo sluha.
Danas je bilo, malo je reći, uobičajeno u kancelariji. Zapravo, dok nije umarširao njegov nadređeni, bilo je mrtvo, onako otužno gorko i grobljanski mrtvo, do ludila jednolično. Kao što je skoro svakog dana u firmi “MegaHrom” gde guše Žareta administracijom. Preko debelih i prašnjavih kamara hartije na njegovom radnom stolu, preko beskonačnih formulara, akata, dokumenata, računa, potvrda, izvoda, upitnika, zapisnika, izveštaja, obračuna, proceduralnih spisa, dakle preko tih glupih i egzistencijalno neupotrebljlivih gomila papirusa, jedva je uspeo da se našali sa koleginicom-pripravnicom Minom, a na račun generalnog direktora i njegove očigledne transplatacije kose, kad je, kao za inat, uleteo pomoćnik zamenika glavnog sekretara Bubrežnjević i fiksirao ga raspojasanog kako sedi na stolu.
- Šta je to ovde? Šta to znači Žarkoviću? Jedno te isto, večito. Umesto da radite i povećavate efikasnost ove firme, vi ste se posadili na taj sto i smejuljite se kao neka srednjoškolska šiparica. – isceri se, uz grimasu, Bubrežnjević. Te mu se uvrede odvališe sa debele, balave donje usne koja je neprirodno štrčala ispred lica a među mestimičnim, sirotim dlakama na skoro ćelavom temenu kretale su krupne graške znoja da se survavaju ka čelu, gde im je maramica spremno presecala put i više ih utapkavala nego brisala. Na svom velikom, orlovskom nosu, Žare oseti zejtinjave plave oči i žućkaste zenice gospodina pomoćnika zamenika glavnog sekretara. Sa svojih metar šezdeset pet, prevelikim i predugačkim odelom, tananim udovima i krhkom građom sa uskim ramenima, velikom oblom glavom koja je kao balon virila iz kragne, Bubrežnjevićeva pojava je bila daleko od impozantne. Pa ipak, taj zmijski plavi pogled, prodoran poput metka i oštar poput sablje, što uvek cirkuliše u trouglu između očiju i vrha nosa, kao reflektor stražarske kule, prodirao je do srca podređenih činovnika, uključujući tu i Žareta.
- Izvinjavam se. Ništa, ništa. Samo sam hteo… – zamuckuje dok se diže sa stola i dlanovi mu se mahinalno susreću iza leđa, kao detetu koje je oborilo teglu slatkog, i spušta pogled.
- Samo ste hteli šta? Samo šta? Samo ste hteli da ukradete svoju platu, da vam mi plaćamo celokupan mesečni dohodak, a da vi ne radite ništa. Pa to je ravno… ravno krađi, čoveče. Upravo tako, šta se čudite. Vi kradete od nas novac, kao lopov, jer mi s vama samo gubimo, ne dobijamo ništa. Gde je produktivnost, gde je efektnost na radnom mestu? – reče u zanosu ubeđivanja Bubrežnjević, a kada je Žare digao pogled, glavu mu prosviraše pogledi iz dva plava mućka sa ćosavog, dečačkog lica koje se takođe znojilo i koje je ruka s maramicom takođe oslobađala potoka izlučevina samo blagim tapkanjem.
- Eh, dobro sad. Nije baš tako. Ustao sam na pet minuta…-
- Ma vi stalno ustajete, vi stalno šetate. Ja znam da je kretanje zdravo, ali niste na maratonu, čoveče. Uvek vaši radovi kasne, uvek vaši izveštaji probijaju rokove i uvek vas moram da pravdam pred nadređenima. Ali Žarkoviću, ja nemam obraze ko đonove, ja ne mogu tako večno. Kad će biti gotov izveštaj o tržištu? Ajde molim vas lepo, kada će biti gotov?-
To je laž, to da ga pravda pred šefovima. Žare to dobro zna jer su mu oni ponekad zamerali i ono što nije uradio, ili je njegov prekršaj bio znatno manji i benigniji a ljutnja i bes šefova nesrazmerni. Po tome je znao da ovaj kepec pred njim laže.
Pogledao je ispod oka gospođicu Minu. Ona je školski ispravila leđa u stolici, blago se nagla nad sto i vešto odavala utisak da nešto radi. Pecnulo ga je što je taj njen stav govorio da je ona odsutna, da ne zna šta se događa pred njom, i da, povrh svega, ona nema nikakve veze sa Žaretovom šalom o generalnom direktoru. Kakvo smejanje molim lepo, gospođica radi. Sam si burazeru, pomisli Žare.
Pomirljivim i tihim glasom, gledajući namerno iznad čovečuljkove glave, jetko proceti iz sebe:
- Izveštaj će biti gotov sutra do podneva.-
Kao da je osetio oholost u tom visokom pogledu, žestina i žuč se raspališe u Bubrežnjeviću:
- A tako dakle? Sutra? A izveštaj je trebalo da bude gotov juče. E-e-e-j juče, čoveče. Da li je vama jasno da mi ne možemo da počnemo generalnu sednicu zbog vas? Postavljaju mi se neugodna pitanja, a ne pada mi na pamet to da trpim zbog vaše lenjosti. Vi kao da ste ceo život u cajtnotu, kao da ste rođeni, ili bolje da kažem, predodređeni za neki minus u vremenu. Pa vi ste dvadeset godina duže u ovoj firmi od mene. Ja sam ovde od pre samo dve godine, i vidite li vi našu razliku u položaju? Za dve decenije jedva da ste i malo napredovali na poslu.-
- To je moja lična svar, i molim vas da o njima, kao takvim, ne pričamo.-
- E pa moramo da pričamo. Kad je vaša stagnacija u radu i privredi ove firme dovela do toga da mene pitaju zašto nema izveštaja o tržištu, ta je vaša lična stvar svakako postala i moja. Kad ja moram da nosim taj izveštaj sa dva dana zakašnjenja, i to po ko zna koji put, to znači da ja moram da se bolje zapitam o ljudskim resursima kojim upravljam. Odgovorite mi na jedno pitanje, pošto uspete da završite, daj Bože, taj izveštaj do sutra u podne, da li ćete moći da mi u ponedeljak predate godišnji izveštaj, za koji sam vam se blagovremeno obratio?-
- Zaista ne znam da li ću stići. Imam tako puno posla koji ste mi već zadali. Ne znam šta da vam kažem. Ukoliko me ne budete stalno prekidali, možda ću uspeti. Mislim, uspeti da svedem eventualno zakašnjenje na minimum.-
Mali intermezzo koji je usledio posle ove rečenice bio je ispunjen samo jednoličnim lupkanjem nežnih prstića pripravnice Mine po plastičnim dugmićima. Ipak je tišina prepravljivala taj cak-cak zvuk, iza koga se u Bubrežnjevićevim očima dizala snaga bure nalik na onu kojom se more sprema da se surva na kamene litice.
Sav je pomodreo, i očne jabučice mu nekako dođoše još buljavije nego inače, pa je u tom stiskanju i sputavanju gneva samo stigao da prosikće:
- Slušaj me, Žarkoviću! Bolje bi ti bilo da sutra, ne do podneva nego do devet ujutru, izveštaj bude spreman, ukoričen i svakako gotov. A sledećeg ponedeljka hoću podjednako sređen i gotov godišnji izveštaj. Da li se razumemo? U protivnom, neću samo prestati da te pravdam kod šefova, već ću im sve direkto i naširoko iznositi, a možda usput prepričam generalnom direktoru tvoj vic o njegovoj operaciji. Jasno?-
Žaretu se sumnjičavo podignu obrva i šake je sa leđa uputio u džepove pantalona.
- Znači, denuncija?-
- Nego šta nego denuncija!- povika gospodin pomoćnik zamenika glavnog sekretara iz sveg glasa, otvarajući iza sebe slobodnom rukom vrata (u drugoj je grčevito stiskao maramicu natopljenu znojem) ispred kojih se okupilo par slučajnih prolaznika koje je privukla ta dreka. Zatim je taj isti gospodin pomoćnik zamenika glavnog sekretara zalupio vrata kancelarije najjače što je mogao. Od tog praska su se podigli papiri sa stola gospođice Mine, zaljujao se luster, a Žare je osetio postojan talas vazduha na svom licu. Pa ipak, ne trepnuvši i ne spuštajući pogled, gledao je u ta masivna tamno braon vrata ne razmišljajući o šarama drveta koje su pratile njegove oči, njegove snene i pitome oči, kako su govorili ljudi. Samo je osetio muku u stomaku. I neizmernu dosadu.

A setivši se tog osećaja muke, ova sadašnja, prava muka od Nj.K.V. Vinjaka koji je tumarao praznim i oglodanim hodnicima njegovog želuca upaljenog od progutanog duvanskog dima, i muka od znojavog, nikotinskog i alkoholnog smrada sopstvenih udova i trupa, dakle ta i takva muka je prekinula njegovu reminiscenciju. Prosto ju je isekla, kao pupčanu vrpcu, i delovalo mu je da ničeg na svetu nema osim ovog prostranog, širokog novobeogradskog bulevara, užarenog, plamenog sunčevog odsjaja i bola od raskrvavljenog žulja na levoj peti koji se povremeno probijao nervima. Mada, kroz glavu mu je prošla jedna misao, ali samo se iskričavo pojavila u svesti i odmah se stopila s tamom, a to je da taj prostački, kafanski, ali ipak mužjački i testoteronski smrad njegov je toliko muževniji od onog blagog, pubertetskog, skoro da možemo reći svežeg, vonja tek propupelih znojnih žlezda što se širio oko Bubrežnjevića. Sigurno je isto ovako izgledao kao mladić, samo sa više kose, pomisli Žare u svojoj pijanoj glavi.

Korača širokim bulevarom u sivo, bitumensko poslepodne po novobeogradskom asfaltu što popušta pod ženskim potpeticama, a čini se kao da se u perspektivi trotoar i kolovoz stapaju u tačku u koju ogromno plamteće sunce pada i sve je tako jednostavno ravno, ispeglano, uglačano, i ravni su svi ti putevi kojima se hoda, na kojima ljudi žive, rade, smeju se i umiru, na kojima deca odrastaju u prašini, smogu i ovom letnjem zapaljivom vazduhu a pri tom deluju kao da im sve to ne smeta, niti škodi. Ravno, savršeno ravno. Tako ravno da čak ni Bubrežnjević sa svojom majmunskom usnom i znojavom maramicom ne bi mogao da ga zatalasa.
Pošto je skrenuo u manju ulicu koja nije bila toliko prometna, ona nepodnošljiva buka skoro je utihnula. Sasvim mirno, Žare korača trotoarom što se gubi u daljini i koji seče horizont, korača nogu pred nogu među odraslima i decom, ka svojoj kući gde ga žena neće razumeti i sa kojom će biti svađe i teških reči, ali šta je to sve, na kraju krajeva, spram ravnoće i savršenstva ove staze što ga vodi. Vojnički je zaključio da na takvom terenu nema napada ni odozgo, niti odozdo, neprijatelj mora frontalno da priđe i bude razotkriven u namerama. Sve je predvidivo, sve je moguće kontrolisati. Ne treba dopustiti okolnostima da te poremete i izbace iz takta, ni po koju cenu, odluči Žare da kaže deci odmah s vrata i tako preduhitri svoju gospođu. Njemu je jako lepo, čak i na tim tromim nogama koje teško vuče za sobom i koje ga ljuljaju dok ga nose kući, on zna da nikom ništa nije uradio i da niko nema zašto da se ljuti na njega. Pih, svađica sa ženom, šta je to? Proći će, kao što uvek prođe.

- O, gospodine Žare! Pa kako smo danas? Kasnite s posla, kako vidim. Jao, jao, ko vas ne zna… Šta će biti kući, je l’ će gospa Vera da se ljuti? – pita, uz srdačan i širok osmeh Branislav, momak koji radi u maloj crvenoj prodavnici tačno na pola puta između Žaretove kuće i stanice. Svi u kraju vole tog klinca Baneta, jer on je tako prirodan i dobroćudan, uvek spreman da izađe u susret i pomogne. Pa i penzionri iz solitera, oni što bacaju mrve golubovima a na decu vodu s prozora kad viču u vreme kućnog reda, a ponekad im čak probuše loptu, vole Baneta, jer on nekako ima strpljenja i za njih. I da sasluša nezanimljive priče, i da im pomogne da spakuju što su kupili, i da ih pita za zdravlje i unuke. Sve, jednom reči, što je njima potrebno i što očekuju od mladog sveta nalaze u manirima i vaspitanju ovog momka.
- Pst, vidi ti njega.- odgovara Žare s kažiprstom na usnama dok mu namiguje, – Viče ko da je na utakmici. Znaće Vera da sam pio i pre nego što me vidi, zbog tebe. Je l’ opet zabušavaš tamo pozadi, je li?
- Vi i ja, Žare, nas vezuju tajne i konspiracija, pa moramo da se držimo zajedno. Tako da smo mi povezani na jednom dubljem nivou. Ja pazim na vas, vi pazite na mene. Zar ne? – opet uz smešak reče Branislav. Pri tom je mislio na onaj događaj od pre godinu dana kad su lokalni klinci ukrali iz kase sav pazar, dok je Bane bio u ostavi sa malom Lelom iz solitera, pa se Žare zauzeo za njega kod vlasnika prodavnice koga je dobro poznavao. Tad je momku spasao posao, a zauzvrat je taj momak krišom poturao i prećutkivao pred gospa Verom sve one pljoske i unučiće koji su nekim čudom završavali u Žaretovom cegeru. Pomoći ovoj dobroćudnoj pijanici da dođe do svog pića njemu je bilo zanimljivo i drago i nije mu predstavljalo nikakav problem. Pritom, zasmejavao ga je uvek kad se vraćao tako pijan s posla, i u toj monotonoj svakodnevnoj rutini kojoj je bio izložen u prodavnici ovo su bile jedine mrvice zabave i komedije.

Prošao je pored svečane delegacije stanara na klupi kod svoje zgrade. Oni su mu mahnuli i pozvali ga na pivo, ali je već u sebi rešio da ide pravo kući, pa je samo uzvratio jednim kratkim ali ljubaznim – ‘bro veče -. Zatim su ga primetila deca na igralištu među kojom je prepoznao drugove i drugarice Luke i Eme. Piskutav smeh, nalik cvrkutu, skrenuo mu je pažnju na male, prašnjave vojnike sa plastičnim šlemovima i puškama koji su, oponašajući ono što su negde videli i čuli, besomučno pucali jedni u druge, naizgled ne obraćajući pažnju na devojčice pored njih koje su crtale kredom po zidovima i pločniku ili preskakale lastiš ili četkale kosu svojih lutaka. Muški tabor je ratovao između sebe, ali su njihovi rafali u onomatopeji povremeno bili usmereni ka devojčicama jer u tom dobu samo je takva agresivna dečačka pažnja dozvoljavala da ih ne ismevaju kada im iskazuju naklonost. Veselo je pogledao nežna dečija lica koja je majsko sunce uhvatilo u grimasama i smehu i kao da je u svakom od njih prepoznao lica svojih blizanaca na koje je bio ponosan. I nije mogao da se ne priseti svog sopstvenog detinjstva koje je proveo na Dorćolu, svojih prvih ratova i utakmica fudbala. Na isti način je zadirkivao svoje drugarice, ustvari samo one koje su mu se sviđale, a ljutio se kad bi mu se neka koja mu se ne sviđa nasmejala ili poslala poljubac. Jednom takvom ratniku, sećao se svog detinjeg rezona, da šalje poljubac, kao da je mlakonja neki a ne okrutni, surovi ratnik. Već je tu, sa krastama i modricama na nogama, iskusio prvi gnev u nerazumevanju i prvu povredu ponosa. Ali život je jasno objasnio kasnije da nema ničeg lepšeg na svetu od te povrede i od takvog poniženja nad kojim isti taj život u dolazećim godinama baca senke, pa igru i igračke zamenjuje tugom i ožiljcima.

Tada je jedan mališan pritrčao i ispalio rafal iz imitacije Kalašnjikova u Žareta.
- Ra ta ta! – viknu u dahu dečak, napućenih usana, kako bi što vernije dočarao zvuk pucnja. Čudno, taj klinac se nikako nije nasmejao već je jarosno streljao Žareta pogledom ispod namrštenih plavih obrva koje su se jedva nazirale pod čelom. Mališan je zastao na trenutak, isplazio se na čoveka u sivom odelu, da bi tek tada spustio pušku. Iznenađen, on je pomislio da je čudno kako je mali izgledao kao da je hteo da stvarno puca, onako iz mržnje i nevaljalstva, a onda mu, nemoćan da ga zaista ubije, pokazao svoj jezik. Svejedno, iako začuđen, Žare je prihvatio igru. Podigao je ruke uvis, kao da se predaje, i imitirajući da je pogođen, naglo zakoračio unazad. Hteo je da kaže da se predaje, međutim, umesto da čuje svoje reči, osetio je da njegovo telo slobodno leti kroz vazduh i sunovraćuje se ka podu, sa nogama koje su se kretale uvis mesto ruku. Zemlju je dočekao levim kukom i dlanom leve ruke kojom je refleksno hteo da ublaži pad. Ali neusprešno. Ispod nogu mu je bila prazna litarska flaša limun votke koja je očigledno bila kriva za njegov salto mortale. U prvom trenutku pomislio je na ironiju svoje situacije u kojoj mu je zamku pred komšijskim odborom i drugovima njegove dece priredila ambalaža drugog na listi omiljenih pića. Pa nije li to scena za koju biste rekli da je nerealna da je vidite na filmu, prošlo mu je kroz glavu. Ali taj kratki trenutak u kojem je razmišljao ubrzo je bio smenjen oštrim bolom. Prvo je na dlanu koji je brideo ugledao kako na oguljenoj koži izbijaju kapljice krvi koje su se probijale kroz prašinu, a ispod palca je virio mali komad stakla koji mu se zavukao skoro do koske. U svakom slučaju, to nije bilo ništa spram bolnog utrnuća koje je kao struja preseklo levi bok Žaretov takvom silinom i brzim naletom da je imao utisak da mu je kuk otpao i otkotrljao se na ulicu. Zatim su mu se usne zgrčile i nabrale, napete skoro do pucanja od prodornog bola koji mu je prošao kroz telo, od pazuha do kolena. Jedino što mu je dopiralo do svesti bila je evidentno glupa situacija u kojoj je sedeo na trotoaru ispruženih nogu sa paćeničkim izrazom na licu kroz koji je duvao u oguljeni dlan. Mučilo ga je i to što nije smeo da pipne nijedno mesto svoje bolne leve strane da ne bi isflekao krvlju najbolje odelo. Kad je grč na licu popustio, čkiljeći je, kroz trepavice, video decu kako kreću ka njemu.

Pored njega se stvorila neka nepoznata žena, izgledalo je kao da je iznikla iz zemlje. Trenutak pre nego što će je ugledati, iza svojih leđa je čuo piskav i hrapav, starački drhtav glas koji je skoro jauknuo:
- Jao, eno pade čovek! Bože moj! Gospodine, je l’ ste dobro?-
Zaista je čudno kako sam u stanju da na osobi koja mi ide na nerve, makar samo svojom pojavom, primetim svaki, pa i najsitniji detalj, pomisli. Gospođa, koja je očigledno bila u godinama, možda u kasnim pedesetim, imala je na glavi slameni šešir sa širokom obodom koji je bio obrubljen ljubičastom vrpcom, a traka iste takve boje je bila obavijena oko šešira i spuštala se niz lice u dve duži koje su velikom mašnom bile povezane ispod gospođine brade. Izbrazdana i gruba, upravo žuta staračka koža koju je primetio, okruživala je smežurane tanke usnice koje su bile zamazane jarko crvenim karminom, a nad gornjom usnom su se manje i veće kapi znoja probijale kroz retke, crne nausnice. Njeno mlohavo, dinosaurusko kao da je bilo umotano u nekakvu tamno ljubičastu tkaninu koja je mestimicno prelazila u crne tačke, dok je donji deo bio ispunjen šarama nalik klimtovskim ornamentima. Iz te haljine su virile debele i snažne mišice sa salom na nadlakticama koje se prelivalo preko lakata, a preko otečenih zglobova, ruke su se završavale krofnastim šakama sa tankim, izduženim prstima koji su svojim izgledom upadljivo odudarali od ostatka gospođine figure. Nokti su bili nalakirani istom nijansom crvene, kao karmin. Ono što je Žareta skakalo po nadraženim nervima, pored graški znoja koje su ga podsetile na Bubrežnjevića, bile su ogromne naočare sa crnim, neprovidnim staklima i nije ih skidala sa nosa koji je prekriven sitnim crnim mitiserima.

-Evo, dajte da vam pomognem. – reče gospođa pružajući ruke da uhvati Žareta ispod pazuha, onako kao što dižu decu kad padnu.
-Molim ? Ah, neka, neka… Mogu sam, nisam pio… Evo, sad ću ja…- mucao je. Probao je da naglo ispruži noge, želeći da se što pre uspravi i tako dokaže gospođi da on to može, ali pucketanje u kuku i zatezanje ligamenata koje mu je teralo suze na oči su ga opet bacili dole. Pokušao je još jednom; od napora i bola je samo jauknuo.
- Nemojte sami, ja ću vam pomoći. Samo polako.- umilnim glasom se obrati gospođa koja se sagla nad Žaretom da ga bolje prihvati. Bilo mu je jako neprijatno, razume se. Osetio je dah koji je smrdeo na cigarete i kafu kako mu klizi niz obraze do nozdrva, a na rebrima ga je presekao jak, skoro muški stisak koji mu je pružao tu sramnu i jednog muškarca nedostojnu pomoć.

Kad je počeo da se diže, deca su se već bila okupila oko njega, a sa druge strane ulice je nekoliko prolaznika zastalo da posmatra. Međutim, niko nije hteo da priđe.
-Ne znam ni sam kako… samo, odjednom sam izgubio tlo pod nogama. Ova flaša… Valjda sam pao na nju.- nastavio je da zamuckuje, trudeći se da prebaci težište na desnu nogu.
- Ma ništa strašno. Svakom se dogodi. Samo, mogli ste tako vrat da skršite. Jedna moja prijateljica je brisala prašinu sa ormana, uhvatila je nesvestica i pala sa stolice. Tako je povredila leđa da nije mogla mesecima da ustane iz kreveta. Eto, šta da se radi. Eh, znate, i ona je volela malo da… mislim, cugne. – reče gospođa, i dalje ne puštajući Žareta iz čeličnog stiska, dok je očima pokazivala na flašu votke koja se otkotrljala malo dalje. Videlo se da joj je bilo neprijatno zbog paralele koju je napravila između svoje prijateljice i Žareta.
- Ali od tad nije okusila alkohol. Ma ni kap jednu.-
- Ali ja nisam pio. – brecnu se on, pošto se mahnito otrgao iz gospođinog zagrljaja, kao lopov koji bi da pobegne od policijskog uvrtanja ruke. Skrenuo je pogled na svoje pantalone koje je čistio desnom rukom, a levu je držao ispruženu, dalje od tela.
-Mislila sam da vam je pozlilo.- zbunjeno reče gospođa.
- Ali ja nisam pio! I nije mi pozlilo!- iznervirano odgovori Žare, a sam je sebi ličio na dete koje kmeči jer je krivo i vikanjem i ljutnjom hoće da dokaže svoju nevinost.
- Dobro, dobro. To sam ja za tu moju prijateljicu ispričala onako. Više se i ne družim s njom.-

Pomislio je koliko je glupa ova izjava i sumoran, olovan osećaj gušenja od ove idiotske situacije pritisnu mu čelo i užari obraze.
- Ovaj, hvala vam. Ja… moram sad da idem. Čekaju me.- reče Žare, nemajući snage da je pogleda u oči.
Gospođa se uzbudi, pa polako zakorači ka njemu, jako sporo i oprezno, kao prema divljoj životinji koja bi mogla da se uplaši naglog pokreta i pobegne.
-Pa polako, čekajte. Čekajte da vidimo, možda ste polomili neku kost.-
- Nisam, nisam. Moram da idem, čekaju me. – ponovi Žare glasom čoveka koji nije siguran da zna šta govori.

On se okrenuo sa namerom da se udalji, a tu svoju nameru je želeo da prikrije tako što je još zdušnije i prilježnije čistio odelo i pantalone. Međutim svaki korak mu je nanosio toliko patnje, da je, pored suza, glava počela da mu se trese. Takav presecajući bol nije dugo osetio i činilo mu se da će mu se butina razdvojiti od tela i da će nogu ostaviti za sobom. Ali ipak, žurilo mu se da ode od ove dosadne gospođe koja nikako nije htela da ga ostavi na miru. Nije mu trebala pomoć, nisu mu trebali saveti, pogotovo mu nije trebala umesna pričica o prijateljici koja je pijana pala sa stolice i polomila se. On, dao je sebi za pravo takvu misao, nije zavistan ni od čega i može da kontroliše svoj porok. U stanju je on za tako nešto. Ima on dovoljno volje i duhovne moći da sutra, ako treba, zauvek ostavi čašicu, ali nekakav prokleti, inferalni glas koji je dolazi iznutra došapnuo mu je sumpornu poruku koja se skotrljala ušnom školjkom pravo u njegov mozak: moć samozavaravanja je neizmerna.
Tek što se naježio, i od te pomisli ali i od bola koji mu je tresao telo i dlan iz kojeg je curila krv, krajičkom oka je primetio da ga gospođa prati, okružena svom onom decom. Delovali su kao njeni minijaturni podanici. Na sreću, gužva sa druge strane ulice se malo razišla, pošto su videli da je ustao. Probao je da ubrza korak, koliko su mu to napeti mišići i ligamenti pred pucanjem dozvoljavali. Ponovo je začuo neposredan, iskrzan, ofucan gospođin alt:
- Gde žurite? Čekajte, čekajte! Dajte da vam pomognem. Zašto nećete da vam pomognem?-
- Teto, on je pijanica.- izusti neko dete, koje bi na mestu ostalo mrtvo da je Žaretov pogled mogao da ubije. Ipak, nije znao ko je to rekao, u vidokrugu su se, poput suncokreta, samo njihale plave i smeđe glavice.
- Nisam, laže!- viknu Žare u besu koji bi tom detetu, osetio je to dosta jasno u sebi, priredio jedne debele, surove batine. Da li je moguće, pomislio je, da me ovoliko iznervira musavo derište da bi ga tukao kao odraslu osobu, samo da smem.
-Čekajte, molim vas. Vidite da vam curi krv. Vi krvarite!-
Zaista, za njim su ostajale sitne, tamne fleke krvi u prašini, krvi koja se slivala iz dlana, tačno prateći svoje korito od linije života, a slivala se niz parče stakla koje je virilo iz mesa.
-Ne, dobro mi je. Sam ću, hvala… hvala lepo. Idite vi samo.- pokušao je da se otrese dosadne gospođe koja nije odustajala.
- Pije on često, znam ja. – dobaci opet dečiji glasi? iza Žareta. Isti onaj od malopre, ili ne, tek nije mogao da ustanovi da li je to bila devojčica ili dečak.
- Ćuti, budalo. Šta se to tebe tiče? – stiže odgovor nekog drugog deteta.
- E pa tiče me se!
- Ne tiče te se!
- Tiče me se!
- Deco, on će iskrvariti na smrt. Znam ja, moj sestrić je lekar. Ne sme dalje, mora da stane da pogledam ranu. – prekinula je gospođa raspravu i ubeđivanje. Zadihala se od tog ubrzanog hoda pa se iz asmatičnih pluća začepljenih naslagama katranske smole začulo isprekidano šištanje. Od vrućine je morala da skine šešir ispod kojeg se ukazalo proćelavo teme okruženo neravnomerno farbanom riđom kosom sa sedim i pepeljastim pramenovima. Gospođa je počela da se hladi šeširom.
- Opet je pio.
- Pa šta? Ne mešaj se, vidiš da mu curi krv.
- Ovo nije prvi put.
- Jeste, jeste, i ja sam ga video ranije. Išao je pijan kući. – umešao se neki novi glas.
- Stanite! Gospodine! Stanite! – dahtala je poput lipsale krave gospođa
- Šta to vas interesuje. Ne razumem.
- Ne volim ga – začuo se glas prvog deteta – ne sviđa mi se.
- Ko je on? Oseća se kako smrdi. – reče jedan neodređen glas.

Ovo je hajka, pomisli na kraju Žare, koju teraju ova, odvratna, poderana, demonska deca, sa njihovim gnjilim krastama po cevanicama i žgoljavim, krakatim nogama koji izgledaju kao da su pruće što se svakog časa može prelomiti o koleno, a predvodi ih ovo strašilo, ova grdoba, ovo prepotopno hiljadutonsko čudovište. Odakle im pravo? Zašto me prate? Rana na ruci se hladila i sada je žarila punim, zrelim bolom, a od svakog damara koji je prošao kukom, Žare je škrgutao zubima. Povrh svega, oslobođeno svom ovom mukom, i ono mrtvo meso sa raskvašenog, oguljenog i trulog žulja sa pete ga je peklo, kao da mu je stopalo zahvatio plamen. A skoro je trčao, sav u bolu, izlomljen i prljav; taj mu je adrenalinski beg skretao misli sa bola.
- Ni meni se ne sviđa. – reče novi glas.
- Ha, ha, vidi kako se tetura. Pravi klovn.
- Umuknite, vi ne znate kako mu je. Možda je tužan i teško mu je. – glas, koji je mogao pripadati nekoj devojčici, branio je Žareta.
- Deco! Deco! Morate… da… ga zaustavite! – dahtala je gospođa.

Taman što je rešio da stane i da se preda ovoj čudnoj poteri jer više nije mogao da istrpi bol, u momentu kada se okrenuo video je dete kome je pripadao prvi glas, ono isto dete koje ga je optužilo da pije. Dečak se izdao rečima:
- Šta će Emi takav tata!
Malom, žgoljavom plavušanu posle tih reči ostaše rumene usne raširene, otkrivajući krezube vilice. Žare ga je prepoznao, to je bio onaj vojničić sa plastičnim Kalašnjikovim koji je bio kriv za sve ovo.
Nakon svega, Žare je bio ubeđen da on voli svoju decu i da im pruža sve što im je potrebno, pa su ga ove reči toliko razbesnele da je zaboravio i na krvavu šaku, i na kuk koji je oticao i punio se tečnošću, i na groznu ranu koja se širila po peti, da se sav skupio u svoje glasne žice i cela snaga njegovog napaćenog i izmučenog tela se stisla u glas koji je pustio da urla nad glavama njegovih progonioca, najjače što je mogao:
- Ostavite me, svi! Odlazite! Marš, marš, marš! Gubite se!
Stajao je tako povijen u struku, pridržavao je levi dlan desnim, i sam je skoro bio uplašen svojim urlikom, pri tom je gledao kako se deca nalik listovima hartije razleću svuda po ulici, trotoaru i ulazima, dok se gospođa ukopala na drvenim štiklama zarivenim u zemlju, nepomično, skoro neživo, sa razvaljenim i izdeformisanim ustima od snažnog dahtanja, i bilo mu je drago, ruku na srce, što je bar shvatio simpatiju i zašto je mališan napao njegovo očinstvo.

Prošao je kroz hodnik zgrade, jer sa druge strane nije bilo nikog. Napokon su ga ostavili na miru. Bio je sam. Za divno čudo, njegovi povici nisu privukli pažnju, nije bilo publike, niko nije virio kroz prozor. Da li da izvadi to staklo iz ruke ili ostavi ranu do kuće, pa da tamo proba da je dezinfikuje, nije mogao da se odluči. Bol se pojačavao, menjao se, širio se pod kožom, pa se vraćao, napadao pa odustajao, odjednom bi naglo prestao, zatim bi se javio intenzivnije nego pre i te oscilacije u njegovom intezitetu su agoniju činile još težom i dramatičnijom.

Hramljući dalje, setio se mleka. Toplog, svežeg mleka iz ulice Mike Alasa. Dorćol je uvek u njemu budio sigurnost, posebno taj donji njegov deo, prema Dunavu. Nekada, seća se toga dobro iako jama od nekoliko decenija zjapi između njega i tih uspomena, kao mali, pred nadolazećom noći, kada je osećao podmukao i tup bol u stomaku koji mu nije davao da zaspi, otvarala su se vrata i kontura njegove majke obasjana svetlošću ulazila je u njegovu samotnu sobu gde se dečak tresao od straha i bola. U ruci je nosila staru, limenu šolju za mleko sa iskrzanim dnom i belim tačkama na teget pozadini. Ah, kako je voleo to, taj majčin dolazak u pomoć i blag, opojan i umirujući miris podgrejanog mleka. A onda, blagotvorna laktoza iz tog belog melema što se sjuri niz stomak počne da deluje, neugodnost nestaje, kapci padaju i u bezbrižnom polusnu razmišlja o jednom te istom, večitoj enigmi čijoj se tajnovitosti prepušta, a to je pitanje: da li će ga njegovo ćebe zaštiti od čudovišta koja počinju da igraju oko njegovog kreveta kada sklopi oči? A šta sad, pomislio je, imam od svega ovog? Čemu sad ovaj otekli trbuh, ova mešina naduvena što je jaki grčevi presecaju u pijanstvu ? Kako li beše osetiti lepotu lekovitosti tog mleka koju nasmejana žena prinosti usnama u postelji i kako je još verovati u mogućnost da su sve žene na svetu majke – dobre, nežne, pažljive i da će ga negovati kada mu ne bude dobro? Zašto je, i kad, zamenio taj osećaj spokoja i zadovoljsva za kratkotrajno uzbuđenje prepuno vatre i žestine?

Šta će biti u stanu, pretpostavljao je to isuviše tačno u ovoj beznadežnoj situaciji. Sa vrata će ga poraziti miris omekšivača za rublje, obmotaće se oko njega, pokupiće sve njegove telesne mirise i sa njima nestati niz hodnik. Utorak je, Vera je oprala veš, i kad prođe kroz kuhinju pored zgrejanog jela koja ga čeka na šporetu, videće na terasi i dalje vitku siluetu svoje žene, oble bele mišice što proviruju iz kratkih rukava njene letnje haljine, tesne, pripijene na bokovima, dok prostire odeću njihove dece. A zlatni mališani se igraju na podu, složno i mirno, dele ravnopravno igračke i čini se da su kao neki mali, vredni ljudi što su marljivo prionuli na posao. Videće ga na pragu dnevne sobe, obradovaće se, prići da ga poljube, jer moraju da sačekaju da se tata vrati sa posla, i onda hitro ustati da bi u sekundi bili na putu da izađu napolje, dovikujući iz hodnika – Bićemo ispred zgrade!
Zaželeće da joj priđe, da je stisne blago oko struka i poljubi iza uveta. A kad bude očekivao Verin zaljubljen pogled i stidljiv osmeh krajičkom usana, njegovu će kulu od karata da sruši promaja. Na licu će joj biti hiljadito razočarenje i neprijatnost što ga vidi takvog, isto ono razočarenje i neprijatnost koje će Luka i Ema doživeti kada im drugovi budu prepričavali očev pad.

Seo je na klupu. Ne zna gde mu je ići. Ne zna da li da izvadi odmah parče stakla iz dlana ili sačeka da dođe kući. Ne zna da li je negde slučajno isflekao svoje najbolje, sivo odelo. Ne zna kakav izgovor da nađe kod žene i dece zašto se ovako kasno vraća s posla. Ne zna kako da završi te izveštaje koje Bubrežnjević traži od njega. Ne zna kako da se izvini onoj gospođi koja je samo htela da mu pomogne. Ne zna kako da povrati izgubljen ponos i dostojanstvo na koje je pao i zgnječio ga svojim levim kukom. Ne zna koliko bi dugo mogao da trči, koliko daleko bi mogao da pobegne odavde, i da li bi imao snage da se vrati kada sve bude prošlo. On ne zna odgovore, i ne zna ko bi mogao da ih zna. Jedino sigurno što ima je ovaj trenutak i ova klupa i ovaj bol što ga razdražuje i onemogućava da ispravno razmišlja.
Zar je sve nestalo, tek tako, u trenu? Jer šta je zapravo ostalo između ovog trenutka i studentskih dana? Besciljna, siva monotonija svakodnevne egzistencije u kojoj se toliko toga žrtvuje zarad nekakvog zamišljenog blagostanja. Najzad, upravo se u tom blagostanju, nazovimo to tako, nalazi sklop one malograđanštine protiv koje je pio u mladosti i kojoj se podsmevao sa drugovima. Suma uzbuđenja koja se skupi, kako kajmak sa mleka, za proteklih dvadeset godina, devedeset pet posto sastavljena je iz peripetija oko plaćanja računa i dečijih bolesti. Dva, možda tri, uzbudljiva letovanja, isto tako dva, možda tri, prijatelja koji su ostali da lome koplja o alkoholne mušice posle svih ovih godina, burek ili pašteta sa jogurtom za doručak, i dva, možda tri, skrivena očijukanja sa koleginicama na poslu. Za dvadeset godina!

U jamu s tim, u gnojivo s takvim životom! Obesiti taj kukavičluk, kao slepo mače, za vrat, zavrteti nad glavom i fijuknuti niz prvi vetar daleko u reku po kojoj pluta mesec! Ne zbaciti, iskidati u parčad svoje najbolje odelo i zatim nag odšetati do svoje trošne kolibe na litici i drati grlo od povika zalazećem suncu. To bi trebalo!
Da li sam imao izbor, pomisli Žare. Je l’ postojala, makar samo u teoriji, mogućnost da nikad ne kupim kolor TV i uvedem kablovsku sa sto pedeset kanala? Da nije bilo te neplanirane trudnoće, da li bih ikada nosio zlatan prsten? Je l’ ostala makar trunka od onog čoveka ispod kaputa i kačketa što je ponekad, uz svoju pesmu na salveti, stavljao sebi na račun još jednu turu? A ne mogu više ni tačno da se setim svega što sam hteo, prošlo mu je setno kroz glavu. Toliko mu je bilo tužno i to što ga je strah ubadao u grudi pri pomisli da samo proba da se seti svojih pijanih zakletvi. Jer ima li onda opravdanja za dalju pasivnost, za gledanje u stranu pred neophodnim promenama u životu? Ah ne, ti slinavi gubitniče, samo sedi u svom smrdljivom ćošku, gutaj taj katranski dim i znojna isparenja i ćuti. Ćuti, ubogi mutavče, kao što uvek ćutiš u tom svom ćošku i deri svoj ropski vrat o iskrzanu kragnu dok svaljuješ jeftin fabrički alkohol u sebe. Valjaj se u blatu i prašini, tako krvav i izubijan kao pseto, pred decom i deri se na smežurane, klimakterične babe, to ti najbolje znaš. I moli se, crve bedni, da ta priželjkivana ciroza dođe što pre i vrati tvoju beskorisnu telesinu zemaljskoj gubici.

Tako sam slab, kao da se obraćao molećivo ovim svojim crnim mislima. Podjednako nemoćan da se odupre patetici, učinilo mu se da je malena ljuštura nekakve mahunarke obrasla lišajevima i mahovinom, koja sa truležom na kori i blatom svuda po sebi pluta mutnom rečnom stihijom u pravcu vrtloga. Ništa nije osećao u svojim rukama, ni nagoveštaj makar jednog atoma snage koji bi pogurao celu stvar sa mrtve tačke. Nema ničega, nema jednostavno i žalostivo ničega u mojim žilama sa opnama sluzave i gnojave sramote što se slizala sa istim tim žilama. Nesposobnost, kukavičluk, slabost i nadasve neizmerna količina straha, sve je to kidalo konce po šavovima Žaretove duše u kojoj se tinjanje dostojanstva gasilo kao žar na vetru. Poput vernika koji bi da umilostivi svoje gnevne bogove, suze iz njegovih očiju potekoše niz obraze i osećaj stida i sramote zgrči mu telo u grotesku.

A maštao je Žare svojevremeno, često i silno, nebeski detinje, pa su mu se zvezde pričinjavale kao igračke; ženskim bokovima koji presecaju vazduh punila su se i pretila da puknu njegova pluća i takav vazduh je neobjašnjivo dobro mirisao; činilo mu se da njegovo oko može da razlikuje skoro sve nijanse na opalom jesenjem lišću pa da samo treba privući štafelaj i platno i umetnički pejzaži bi ih preplavili. Patim od estetike, činjenica je, pokušao je da ohrabri sebe, i mada mi ruke ne umeju da drže četkice i glas se ne da pripitomiti melodiji instrumenata, pa čak i rečenice i stihovi se izlome i isčaše nad smislom koji bih da im dam, lepota mi razgaljuje dušu. Posle ovog neskromnog priznanja, na odmotanoj filmskoj traci na kojoj je bio sadržaj današnjeg dana, zaklana i silovana, izlomljenih rebara i kostiju lica, dotučena i rastrgnuta ležala je ta njegova mistička lepota. Telo mu se povilo nad njenim lešom. Nad lešom one koja mu je tako silno trebala u ovom trenutku povio je svoju kičmu, sa levom rukom u desnoj, i hramao je, kao grbava nakaza, vukao za sobom svoju levu nogu, svoj teret, svoj emotivni prtljag u mesnatim koferima. I plakao je, gorko i sažaljenja vredno, dok mu je svest vapila za trunkom bilo čega lepog. To će mi umiriti bol, mislio je, i razvedriti misli. Zatvorio je svoje velike, umorne oči, i manirom propalog, flegmatičnog melanholika pustio da mu se izmešane suze i sline skupljaju oko usta. Zastao je pored nekakve zarđale gvozdene ograde.

Odjednom, osetio je blagi svilenkasti dodir na obrazu, koji je brzo nestao. Zatim još jedan, pa još jedan. Zagolicali su nežno Žaretove rumene i mokre obraze, zatim prošli jedva primetno preko nosa i nehajno nestali sa kože. Kada je otvorio oči, video je mace, belo paperje koje je obližnja vrba puštala iz svog tela, kao da naizgled plutaju vazduhom. Svuda oko njega zaplesale su paučinaste pahuljice, dodirivale i sudarale se jedna s drugom na laganom vetriću, igrale su neki nepravilni kvadril. Oko Žaretovih nogu, u gomilicama se hvatajući za zemlju i travu, počeo je da se skuplja snežno beli sloj. Predeo je bio išaran tom beličastom izmaglicom, i sumorna novobeogradska panorama ožive. Taj majski sneg, taj prozirni i porozni ples pahulja učini mu se kao doza estetike za kojom je vapio i kao da je razigranost tih sitnih planeta probijala njegov grudni koš i lepila se za pluća i srce. Prekide mu se dah od uzbuđenja, jer ceo taj doživljaj trajao je svega nekoliko sekundi u kojima uminu njegov plač, da bi se onda, skrhan i nemoćan da se odrupre silama koje ga kidaju i bacaju na sve strane, pao na kolena, prineo ruke licu i na sav glas počeo da jeca i rida.

Kada su učenici osnovne škole prišli ogradi koja je delila njihovo dvorište od trotoara, tamo gde se jedna usamljena vrba naslanjala na nju i krivila je, videli su sa druge strane čoveka koji je klečao na zemlji i plakao. Dlanovi su mu bili na licu, levi je bio sav crven od krvi, iz cipele je virila krvava čarapa, a sivo odelo je bilo prašnjavo i prljavo sa tamnim flekama na levoj nogavici. Oko njega se iskupilo desetak građana. Neki su gledali i vrteli glavom, drugi su pokazivali prstom na njega i glasno se smejali.
Pa ipak, niko nije prišao da mu pomogne.

Danilo Lučić