KIŠOBRAN

Легенда о љубавницима који страдају због предрасуда старијих веома је стара и била је популарна давно пре Шекспира. Њу је поменуо и Данте у „Чистилишту“ и Ђироламо де ла Корте у „Историји Вероне“, наводећи је као историјски догађај који се у овом градићу одиграо почетком 14. века.
Ипак, да Шекспир није написао своју трагедију о несрећној љубави Ромеа и Јулије, Верона би остала тек један мали, италијански живописни градић, за који би мало ко знао, без обзира на то што се у њему налази једна од најстаријих римских арена у којој су се одвијале борбе гладијатора и која је могла да прими пар десетина хиљада људи. Ипак, захваљујући бесмртним љубавницима, ово је место постало познато широм света.
Пре петнаестак година, преко туристичке агенције чијег се имена (заслужено) више и не сећам, и мене је пут, одовуд-одонуд, одвео и у Верону. Након неколико стотина метара од паркинга, туристички водич специјализован за Источну Европу и који није знао ниједан страни језик осим руског, на срећу нас је напустио. Убрзо сам се и ја издвојила из групе, желећи да на миру разгледам градске знамености, као и „поприште“ безвремене љубави двоје младих, усијаних глава, који су, терајући инат својим родитељима, решени да их преваре и по сваку цену остваре свој наум и остану заједно, на крају – награбусили. Начисто.
Елем, видевши да се ипред сунчане стране Арене отегао километарски ред одлучних да уђу и разгрну вео крваве и насилне прошлости сакривене у подрумима и песку грандиозне античке грађевине, решила сам да, вођена реком оних који су, држећи се за руке и са главама некако исувише близу и присно, хитали уским и живописним улицама старог дела града, пролазећи крај зидова исцртаних многобројним прободеним срцима, у потрази за култним местом које не би пропустио ниједан заљубљени пар, а који је држао до своје љубави. Будући да сам била сама, те потпуно растерећена у сентименталном погледу, планирала сам да само успут, тек шетње ради, бацим поглед на место где су се љубавници (наводно) заклели на вечну љубав, те да тркнем до оближњег трга на коме је доминирала (барем по проспекту) бронзана фигура Дантеа Алигијерија, „усликам се“ ту и попијем укусни капућино у неком од многобројних кафића и поново опробам срећу у Арени.
Иако сам себе већ припремила на неки мелодрамски, патетични призор, намерно сачињен да буде такав, не би ли се, у градску касу која највећим делом и опстаје од туризма, слила још која лира, зинула сам од чуда скренувши иза угла у мало и рекла бих, неугледно, сврси неприкладно, као спомен највећој љубави исувише скромно, калдрмисано двориште. Е, ту је тек врвело као у мравињаку. Жагор, довикивање на разним језицима, повремени бљескови фотоапарата… Поглед ми је пао на оронули, једноставни балкон на којем је, према легенди драматизованој у Шекспировој трагедији, стајала Јулија, узвикујући: …“О, Ромео, зашто си Ромео?“… (а не неко други), испод кога је, клечећи на колену, исти тај Ромео, изговарао речи бескрајне љубави. На самом зиду, испод славног балкона, као и на калдрми поред, шаренело се безброј папирића исписаних на свим светским језицима. Ту је, једној другој групи наших туриста, али знатно припремљенији и обавештени водич, машући рукама, на сав глас објашњавао потребу да напишу и оставе своју љубавну поруку баш ту, на зиду и поред, и да ће им, самим тим, свака љубавна жеља бити услишена. Одлучивши да га, иако сам „Неверни Тома“, за сваки случај послушам чим се пробијем кроз гужву, успут сам убацила новчић у мали „бунар жеља“ (и – заборавила да помислим жељу).
Усред те гунгуле, својим танушним стасом, на невеликом постољу, све ове главе које су паклено галамиле надвисивала је бронзана Јулија, гледајући некако с висока оне који ни изблиза никада нису и неће искусити сву величину њене привржености вољеном човеку, која је и након прохујалих векова остала еталон за праву и безусловну љубав. Пришла сам јој тешком муком, осврћући се не бих ли пронашла неког слободних руку да ме фотографише за успомену. Нешто ми је на том лепом споменику привукло пажњу: њена десна рука и десна дојка биле су потпуно углачане, изгубивши своју првобитну бронзану боју, а занавек поставши златне. Стала сам са стране да причекам свезнајућег водича да своју групу доведе до споменика и сазнала да шансе за срећну љубав писањем порука и бацањем новчића у бунар нису тиме и исцрпљене. Уколико ни једно ни друго не уроди плодом, остаје да мушкарац за (љубавну) срећу дотакне Јулијине груди, а жена њену десну руку. Успех – загарантован.
Ризикујући да прокоцкам сваку шансу да упознам свог принца и вечно останем несрећна у љубави, уздржала сам се и угушила у себи првобитни и, рекла бих, природни људски порив да „преко везе“ себи обезбедим љубав из снова (а и принца). Решила сам да ништа не пишем и ништа не дирам. Само сам замолила поменутог водича да преузме мој фотоапарат и направи једну фотографију на којој ћемо бити само Јулија и ја и коју ћу, будући да сам у потпуности пропустила све прилике да се осигурам да ћу доживети љубав без граница, моћи да премећем по рукама у самотним поподневима.
Мимо плана, ту сам се прилично задржала, памтећи све ове манифестације људског бића увек жељног љубави. И иако ови редови наводе да их је писао неко ко је са извесним подсмехом све то посматрао, ипак није тако. И данас осећам извесну ганутост када помислим на све те љубавне ходочаснике, раличите по свему, осим по потреби да буду вољени, како послушно чекају у реду испод балкона, испред бунара, па бронзаног споменика златног попрсја.
И тако, журећи до Дантеа, остајући слепа за бљештаве излоге веронске, жалосно сам схватила да немам времена да обиђем и Арену. Али, нека… Љубавници и гладијатори некако не иду заједно.
Нисам попила ни чувени капућино са пеном у облику срца.

Ана Јанковић