KIŠOBRAN

Čitaoci Kišobrana primetili su da se u poslednje vreme svakog četvrtka kao autor svojim pričama predstavlja naš prijatelj iz Makedonije Jurak ot Petrof. Da bismo ga svi bolje upoznali, postavio sam mu nekoliko pitanja… a sledećeg četvrtka…

* veruješ li u ljubav?
da.

* kad plačeš?
kad ne mogu prihvatiti svoju samoću.

* definiraj sreću?
sreća je šansa. haha, tražio sam s Googlom ‘š’ za ’sansa’ i video da je to već rekao g. Crnjanski.

* šta je prijateljstvo?
istina. vatra. sahrana. čaša crvenog vina – rođendan.

* voliš li jazz?
jazz je kataloško ime. ne volim jazz. volim Bakera, Evansa, Getza.. Coltranea. volim Concierto de Aranjuez (Adagio). to je moja ljubav. moja čežnja ka prostorima ljudske sete. sav taj jecaj, strah, sva ta nerođena deca – moj dan i moja noć.

* zašto kriješ svoj identitet?
vidi, privatnost je moja svetinja. moja kafa. moja cigareta. ali ne mislim da krijem svoj identitet. pseudonim pod kojim potpisujem svoj rad je poznat mojim prijateljima. to je nadimak mog oca, tako zovu i mene. ja sam samo dodao nastavku ‘ot’ i moje pravo prezime.

* kad si poslednji put dobio batine?
početkom 2000-ih sam imao bar. bilo je tu puno ljudi. puno alkohola. puno problema. mislim da sam tad upao u 2-3 konfrontacije. ništa strašno; par udaraca u prazno, par pogodka u cilj.

* da li u privatnom životu mnogo psuješ?
naravno. to je moj jezik. volim nazivati stvari svojim pravim imenima. vulgarnost nije u izboru reči, već u lošem kontekstu rečenica.

* da li imaš nameru da sa književnosti na struju pređeš na papirnatu?
stvarno ne razumem zašto smatraju internet virtuelnim svetom. virtuelnim medijumom. to je potpuno ludo, čoveče.
jednostavno, internet je usisao sve moderne medije na ist način na koji je film savršeno inkorporirao svu ostalu umetnost.
šta će mi papir? za pakovanje? haha.. pa ne idem u fabriku. nisam lud za knjigama. zaista. važno je ispričati svoju priču, nije bitno kako.

* da li bi radije održao koncert ili književno veče?
mislim da je to pitanje koncepcije; vino ili đin. haha, različite klase imaju različite nivoe prestiža.
no ja sam probao i jedno i drugo i ipak mislim da je koncert prava stvar. to je ultimativi trik, krenuti do pozornice i ispljuvati svoje. ta buka sa scene i ona galama dole, u publici, je zapravo elevacija tišine među nama. elevacija svih neispričanih muka, svu nepodeljenu radost.