Imali su moji na selu jednom psa koji se odazivao na „Murat“. To mu je ime valjda i pristajalo jer prgavijeg pseta u to vreme u selu nije bilo. Bio je mali, sive neuredne dlake, spuštenih dugih ušiju i tankih nogu, tužnih očiju i večito spuštene glave. Na prvi pogled je izazivao sažaljenje, ali samo na trenutak, jer onog momenta kad bi se neko približio njegovom carstvu lavež bi se prosuo pa do same planine, a prolaznik namernik bi ustuknuo na drugi kraj sokaka. Šetao je privezan na lancu od jedne do druge plevnje i lajao, stalno je lajao i režao na svaki mogući šum.
Mira je bila prava seljanka. Visoka i jedra. Izborano mlado koščato lice, širokog osmeha uvezanog u belu maramu vezanu na vratu, krupne šake i ruke pocrnele do lakata, opanci veći od opanaka moga dede koji su je nosili, izazivali su strahopoštovanje.
„Domaćini, ima li koga?“ – odjeknulo je iza zatvorene kapije toga jutra.
Trebalo je nešto Miri toga dana iz naše plevnje. Ulaz u nju je bio odmah pored kapije, džukela je bila daleko, a kršnoj Miri je trebalo dva koraka da udje, u večitoj žurbi, da ne okasni, pseto nije ni primetila. Na izlazu je dočekalo čudovište, glasnije od nje same, sa zubima k’o u vučjaka. Htela je Mira da izadje, terala ga, marširala ali lajanje i režanje su je naterali da ustukne. Od domaćina tog dana smo bili samo ja i moja teta, koja me je čuvala. Molila je teta na kapiji Murata da se umiri, ali nije bilo efekta, sve do momenta dok se valjda i ja nisam priključila dozivanju.
„Mulate, Mulate“ – ponavljala sam bez prestanka. Odjednom se umirio, zamahao repom, pokazao je svoje sitne tužne oči i pognute glave išao za mnom.
Teta kaže da je u životu nije bilo više strah. Da mu pridje nije smela, a ja da hodam sama nisam mogla. Koliko sam tačno meseci imala ne znam, kažu mi da sam progovorila sa 6 a prohodala sa 12 meseci.
Nismo videli Miru kad je otišla, ali se nakon toga čuo samo klopotar iz daljine.
Suzana Janačković Živković
Svrstano u: Priče | 9 komentara
Autor: Suzana Janačković Živković
Komentari
Članak je objavljen 22.06.2007 u 9:21 pm i svrstan je u Priče. Dostupan je RSS 2.0 feed za komentare. Možeš da ostaviš komentar, ili trackback sa svog bloga.
Suzana je jedan od autora na koje sam posebno ponosan. Otkrio sam njen dar za pisanje na blogu Sasvim obična priča. Njenom ličnom blogu. Pre toga je objavljivala kod Raindoga , kao i mnogi Borani. Gde sam i sam, uostalom, počeo blogersku karijeru
Dugo sam je ubeđivao da je zrela da sa postova pređe na priče. Ovo je njen prvi post koji je postao priča. Dobra priča. Čestitam od sveg srca.
A limunadu, ako se setiš da častiš – setiš, ako ne …
Bane, hvala ti na predivnom komentaru. Polaskana sam.
Ipak moram da te ispravim. Blogersku karijeru jesam počela kod RainDoga, to je tačno, ali ovde: http://www.raindog.co.yu/ kao gost na njegovom ličnom blogu. Ostalo je već istorija.
Limunada? A šta nam drugo preostaje u ovim vrelim danima? Zadovoljstvo će biti moje.
Suzana je otkrovenje na mnogim poljima za sve nas koji je do skoro nismo ni poznavali. Ja više ne radim sajt a da u toku rada bar nekoliko puta ne zatražim njene kritike i sugestije.
Htetdoh da kažem, valjda neće da mi pobegne iz web dizajna u književnost
Ih, što bih i ja voleo da sam web dizajner
@Zorane, hvala ti na predivnim rečima. Ponosna sam, ali ipak moram da kažem da sam dosta toga, ako ne i sve, o web dizajnu, naučila uz tvoju nesebičnu pomoć.
Momci, terate me da crvenim. Nije teško biti prijatelj ljudima kao što se vi. Zadovoljstvo što sam imala priliku da vas upoznam je ipak samo moje. A ja se nadam da ću uz vašu pomoć uspeti da pomirim sve tri moje nove ljubavi: prema web dizajnu, blogovanju i književnosti.Sjajni ste!
Čekaj, čekaj… a gde je tu gitara?
Gitara je ipak moja stara ljubav. Ako uspeš da me "podsetiš" na nju, vodiću te na limunadu
Kakav pas, strasan pas…..Sto volim ovakve pricice, uz limunadu…